Huk sa severa - fanzin navijačke grupe Firma 1989

2009-11-16T11:45:00.000-08:00

HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com

Huk sa severa br.5

Sadržaj (132. strane):

Sad ili nikad!

Foto priča: 12.mart

Istorija: 5.deo (1978-91.)

Legende kluba: Todor Veselinović

FK Vojvodina u sezoni 2008/09. proleće

Navijački izveštaji sezona 2008/09. proleće

Lešinari Banjaluka

Press clipping: Srpski Navijač

Tattoo

Graffiti

Ryker’s Writers

Subkultura: Casuals

West Ham United

Novosadska muzička scena

Memorijalni turnir u fudbalu D. Dimitrijević

Retro galerija

______________________________________________________________________________________

SAD ILI NIKAD

Pred nama je nova sezona koja u mnogo čemu može biti istorijska, kako za Fudbalski klub Vojvodina, tako i za nas, njene navijače. Nakon perioda u kojem je posle višegodišnje agonije klub stabilizovan, proteklo je dve sezone u kojima se nije desilo gotovo ništa i gde je Voša, iako u samom vrhu lige, sa redovnim učešćem u UEFA kupu, bila realno bezopasna u trci za jedan od domaćih trofeja. Takav proces stabilizacije kluba bio bi prirodan u normalnim okolnostima u jednom zdravom fudbalskom takmičenju. No, kao što znamo, liga u kojoj naš klub nastupa daleko je od normalne, a glavni rivali našeg kluba daleko su od zdrave konkurencije. Ovim stavom pre svega aludiramo na hapšenje predsednika FK Vojvodina, Ratka Buturovića, 2008. godine, zbog nikada dokazanih optužbi za nameštanje utakmice Mladost Lučani–Vojvodina. U trenucima kada je Voša počela predstavljati opasnog konkurenta u borbi za trofeje državnim klubovima iz Beograda, predvođena igračem svetskog kalibra kakav je Gojko Kačar, koji se nije hteo prodati vojnom ili policijskom klubu „za šaku pirinča“ (kako su do tada bili naviknuti), je počelo i krivično gonjenje čelnika našeg kluba i optužbe za njihovu pripadnost fudbalskoj mafiji. Podsetimo: od raspada SFR Jugoslavije, preciznije od 1989. godine, FK Vojvodina nije osvojila niti jedan trofej. Složićete se da je, u okolnostima u kojima je javna tajna da je fudbalsko prvenstvo naše zemlje izvan granica regularnosti i da je čitav sistem takmičenja podređen dobrobiti dva najveća kluba, u najmanju ruku čudno da se jedino klub koji nije osvojio nijedan trofej od 1989. godine optužuje za nameštanje utakmica.

Ovakav tretman FK Vojvodina nije nov i ima svoj istorijat. Zakulisne radnje gospodara domaćeg fudbala protiv novosadskog prvoligaša sežu još u period posle Drugog svetskog rata, kada je na silu promenjeno ime našeg kluba u FK Sloga, iako je gotovo polovina predratne ekipe našeg kluba poginulo i dalo svoj život u borbi protiv fašizma. Kao nagradu za to, nove vlasti su Vojvodini promenile ime. Sreća, ta ludost nije dugo trajala. Naredni udar na klub desio se po osvajanju prve titule 1966. godine i od tog udara se klub nije oporavio do dana današnjeg. Pod izgovorom da uvodi elemente kapitalističkog ekonomskog sistema u socijalističku samoupravnu ekonomiju, sa mesta direktora kluba sklonjen je vizionar i inovator, avangardna osoba našeg fudbala i najveća legenda kluba – Vujadin Boškov. Čoveku koji je izgradio temelje moderne Vojvodine, uvodeći profesionalizam u naš klub, zabranjeno je obavljanje menadžerske funkcije u našem fudbalu i to baš kada je Voša postala prvi klub koji je srušio dotadašnji mit o nedodirljivosti „velike četvorke“ jugoslovenskog fudbala, osvojivši svoju prvu titulu. Od tada traje doba poslušnika u našoj upravi, ljudi koji manje ili više otvoreno navijaju za Zvezdu ili Partizan, a brinu se za funkcionisanje novosadske „Stare dame“. Pripadnici tadašnje „velike četvorke“, a danas i „beogradski blizanci“ bili su u medijima neprikosnoveni protivnici, a kada je u pitanju Voša najveći saveznici. Najilustrativniji primer toga bilo je poslednje kolo prvenstva 1974/75. godine. Vojvodina se za titulu „tukla“ sa splitskim Hajdukom i za konačni trijumf joj je trebala pobeda kod kuće protiv tuzlanske Slobode, uz poraz Hajduka od Crvene Zvezde u Beogradu. Na poluvremenu je izgledalo kao da Voša grabi ka drugoj tituli. Sigurno vodstvo protiv Slobode je, uz 1:0 za Zvezdu na poluvremenu, držalo u delirijumu novosadske navijače. No, tih prokletih 15 minuta poluvremena izbrisalo je sve nade... Iz „pijace“ u tunelu „Marakane“ Hajduk je izašao preporođen i preokrenuo rezultat na 1:2 i tako uzeo titulu nama ispred nosa. Šta se desilo igračima Hajduka u toj svlačionici, da izađu tako preporođeni u drugom poluvremenu, znaju samo tadašnji čelnici Crvene Zvezde i Hajduka. Nakon ove utakmice kreće sunovrat novosadskog prvoligaša, koji je kulminirao ispadanjem iz prve lige. Mnogo gora od rezultata bila je činjenica da više niko ozbiljan i dobronameran nije hteo u Vojvodinu, jer se na brojnim primerima pokazalo da je angažman u našem klubu večita „bitka sa vetrenjačama“.

Objašnjenje takvog tretmana FK Vojvodine u svim fudbalskim strukturama je više nego jednostvano. Bili smo prvi koji su ušli u moć nedodirljivih i privilegovanih klubova našeg fudbala. Bili smo nada i tračak svetla u tunelu svim sarajevima, željezničarima, rijekama i sličnim malim klubovima, večito u sredini ili na začelju tabele. Jednostavno, bili smo zvezda vodilja manjim klubovima i veliki to nisu hteli da trpe.

Ako malo bolje pogledamo, situacija je gotovo identična i u navijačkoj sferi. Već opisanim spletkarenjima i podmetanjima nogu našem klubu, Vojvodina je izgubila gotovo jednoglasnu podršku svoga grada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Generacije Novosađana mučki su odbacivale svoj klub i okretale se jednom od dva državna beogradska kluba. Samo je jedna uporna grupa ljudi ostala uz Vojvodinu bez obzira na sve. Iz tog prkosa, a ponajviše iz ljubavi prema klubu iz svoga grada, rođen je Red Firm, a kasnije i Firma. Bili smo prvi od svih grupa van Beograda koji su se izdigli iznad konformističkog praćenja jednog od dva državna kluba i prvi koji su dosledno realizovali popularnu parolu „Support your local football club“, i time postali prvi ozbiljniji rivali dvema najvećim grupama. Ta činjenica postala je veoma bolna manjini hohštaplera i sitnih uličnih crva, kakvih još uvek ima u našem gradu, koja se iz petnih žila upela da našem klubu i našoj grupi pokaže kako u našem gradu još uvek ima crnih tačaka koje ne žive za Vošu. I tu su zajedno na istom zadatku, združenih snaga, navodno najveći neprijatelji – navijači ona dva Titova blizanca srpskog fudbala. U svojim bolesnim namerama otišli su toliko daleko da su i ubili jednog od nas, misleći da time mogu zaustaviti neminovni proces povratka Novog Sada svojoj Vojvodini. Time su nas samo obavezali da ovu svoju nameru odlučnije nego ikada sprovedemo u delo.

Ovo je sezona u kojoj ćemo posle 1989. godine po prvi put ozbiljno napasti oba domaća trofeja. Doveden je verovatno najbolji trener u ligi, igrački kadar je spoj najtalentovanijih domaćih fudbalera i prekaljenih internacionalaca. Vojvodina deluje moćno, jače nego ikada. Čini se da je ovo ta sezona u kojoj će se ostvariti naši snovi. Ne postoji veći i bolji trenutak za buđenje crveno-belog Novog Sada, za animiranje svakoga ko se bar jednom u životu osećao Firmašem. To će se teško uraditi ako u taj proces budu uključeni samo resursi naše grupe. Na tom polju konačno mora ozbiljno da se uključi i naš klub. Preko 60 godina državni mediji promovišu dva državna kluba, a mi nemamo ni klupski fan-shop u kom bi roditelji detetu mogli da kupe suvenire voljenog kluba. O akcijama u kojima bi se promovisao FK Vojvodina, da i ne govorimo. To su nedopustive i strašne stvari i klub mora da se trgne iz te marketinške letargije ukoliko konačno želi da postane veliki i ozbiljan. Sa druge strane, i mi kao grupa više nemamo vremena za gubljenje. Činjenica je da smo dve sezone stagnirali. Ne postoji idealnija situacija od aktuelne za aktiviranje svih navijačkih potencijala ovog grada. Zato ne preostaje ništa drugo nego poći u konačnu bitku za crveno-belu „srpsku Atinu“. Sad ili nikad!

_____________________________________________________________________________________

ISTORIJA FK VOJVODINA 1978-1991

Kraj osme i prva polovina devete decenije prošlog veka nisu doneli puno radosti navijačima Vojvodine. Oluja koja je februara 1979. godine uništila krov iznad zapadne tribine gradskog stadiona kao da je najavljivala burne godine u istoriji najpopularnijeg vojvođanskog kluba. U sezoni 1978/79 Novosađani su zauzeli dvanaesto mesto na prvoligaškoj tabeli, da bi se sledeće sezone našli u još nepovoljnijem položaju, grčevito se boreći da sačuvaju status u elitnom društvu. To im je uspelo samo zahvaljujući tome što su uspeli da sakupe bod više od pretposlednjeg Osijeka, koji je imao čak i bolju gol razliku od Vojvodine. Samo u sezoni 1982/83 Vojvodina je uspela da završi u gornjem delu tabele, na devetom mestu. Narednu sezonu takođe nisu obeležili rezultati, ali jeste dolazak prvog stranca u redove crveno-belih u posleratnoj istoriji, kada je ugovor sa Novosađanima potpisao reprezentativac Gabona, Anselm Delika, koji je brzo dobio domaći nadimak – Žika. Jedini blesak crveno-beli su imali kada su u sezoni 1984/85 uspeli da se plasiraju u polufinale nacionalnog kupa. Crveno-beli dres su tada nosili zaista talentovani fudbaleri: Ćirić, Ilić, Mićanović, Novaković, Dimitrić, Rac, Đurović, Vukadinović, Tintar, Zovko, Ćurčić, Marić, Bekvalac, Grubor, Mokuš, Mijić, Vrga; ali Vojvodina je sve više i više rezultatski tonula. Tu istu sezonu Voša je prvenstvo završila na šesnaestom mestu, što je bilo uvod u ono što će uslediti godinu dana kasnije. U sezoni 1985/86 godine, u kojoj se na klupi Vojvodine promenilo čak pet trenera, dno je konačno dodirnuto i Vojvodina je kao ubedljivo najslabije plasirani tim završila takmičenje i ispala u niži rang takmičenja, u Drugu ligu, grupa zapad.

Nekad se mora pasti da bi se moglo ustati i krenuti napred. Ove reči bi najbolje opisale buduća događanja oko Vojvodine. Snage su konsolidovane, ponovo je stavljen akcenat na igrače iz vlastitog pogona i Vojvodina se pod palicom trenera Tonka Vukušića ekspresno vratila u društvo najboljih klubova nekadašnje Jugoslavije. Agilno rukovodstvo koje su predvodili tehnički direktor kluba Ljubo Španjol, a zatim za njim Milorad Kosanović, uspelo je da u sezoni 1987/88 okupi sjajan tim, koji će sledeće godine dokazati svoje velike mogućnosti. Kao pojačanja u tim Novosađana su stigli Maras, Jokanović, Vorkapić, Tanjga, Mihajlović, Punišić, Kartalija i veteran Miloš Šestić, dok su sa pozajmice vraćeni Dakić i Mijić. Šansu da predvodi ovu generaciju igrača dobio je tada mladi stručnjak Ljupko Petrović. Tako je započela priča druge šampionske titule koja je stigla u Novi Sad u sezoni 1988/89. Tim koji je imao zacrtan plan da u prvoj sezoni bude stabilan prvoligaš, a da u narednim postane konkurentan timovima „velike četvorke“, neočekivano je napravio uzlet već po formiranju! Vojvodina je na opšte iznenađenje gotovo celo prvenstvo bila na prvom mestu i na kraju sasvim zaluženo stigla da trofeja. Ovaj tim, koji je imao podršku navijača kao ni jedan do tada, predvodio je Miloš Šestić. Popularnom Šeletu je, zbog njegovih godina, ali i izraženih veština u baratanju sa loptom i fudbalske inteligencije, data uloga „slobodnog strelca“, lišen je obaveznih taktičkih zadataka i imao je potpunu slobodu u igri. Ispostavilo se da je to bila dobitna kombinacija, jer se Šele baš u toj ulozi snalazio kao riba u vodi, te se i dan-danas pamte njegovi potezi i golovi, bravure koje je pravio potpuno iskorišćavajući „odrešene noge“ date od strane trenera. Za ofanzivne zadatke po bokovima bili su zaduženi Mihajlović i Jokanović, prvi neumoran trkač sa ubojitom levicom od koje su strahovali golmani, drugi disciplinovani izvršitelj taktičkih postavki, sa izraženim osećajem za skok igru. Bedem ispred gola činili su štoperi Milovac i Kartalija, dok su bekovski deo posla obavljali Mijić i Vujačić. Sredinu terena pokrivali su Šapurić i Punišić, dok su društvo Šestiću u napadu pravili Vorkapić ili Joksimović. Mrežu je čuvao nezamenjivi Čeda Maras, jedini koji je odigrao sve 34 utakmice u šampionatu i čije su veštine u odbrani jedanaesteraca umnogome doprinele osvajanju krune. Naime, tada je važilo pravilo da se u slučaju nerešenog rezultata nakon 90 minuta izvode penali, pri čemu je pobednik penal-serije dobijao jedan bod, a poraženi ostajao praznih šaka. Na opšte iznenađenje celokupne sportske javnosti, mladi tim Vojvodine od početka je zauzeo vrh prvenstvene tabele i nije ga ispuštao do samog kraja. Ključni trijumf ostvaren je u 26. kolu, kada je u Novom Sadu savladan najozbiljniji konkurent za presto, Crvena Zvezda, sa 3:1. Nakon toga, bio je utaban put da se titula posle 23 duge godine vrati u Novi Sad. Ona je i overena u duelu sa Slobodom iz Tuzle u pretposlednjem kolu, kada je pred krcatim tribinama gradskog stadiona u Novom Sadu Miloš Šestić prošao celokupnu odbranu gostiju i golmana, i sa loptom se ušetao u praznu mrežu, postavivši konačnih 4:2 i označio početak velike fešte na stadionu i ulicama Novog Sada. Voša je tako osvojila drugu titulu u svojoj istoriji, a pored gorenavedenih igrača bilo bi nekorektno ne pomenuti i ostale koji su dali svoj doprinos tom veličanstvenom uspehu: Popovića, Mijucića, Dakića, Gaćešu, Tanjgu, Markovića, Milosavljevića, ...

Ovo je bio izuzetno mlad tim od koga su se veliki rezultati tek očekivali, ali nakon „antibirikoratske revolucije“ (dolaska Miloševića na vlast) Vojvodina gubi podršku čelnih ljudi pokrajine, grada i privrede i radi preživljavanja bila je prinuđena da rasproda svoj šampionski tim najljućim rivalima iz Beograda. Sledeće sezone Vojvodina je nesrećno ispala u prvom kolu Kupa evropskih šampiona od budimpeštanskog Honveda. Prvu utakmicu na strani Vojvodina je izgubila sa 1:0, dok je u drugom meču u Novom Sadu trijumfovala sa 2:1 (autogol je dao Gaćeša), ali to je bilo premalo za prolaz u drugo kolo.

Prodajom svojih najboljih igrača, Novosađani su osudili sebe na rezultatsku prosečnost, te u sezoni 1989/90 nisu uspeli čak ni da se nađu u gornjem delu tabele. Utisak je malo popravljen osvajanjem sedmog mesta u narednom prvenstvu, koje će, ispostavilo se, biti poslednje u državi zvanoj SFR Jugoslavija. Započeli su sukobi na teritoriji Slovenije i Hrvatske, umesto lopte progovorilo je oružje, i fudbal je skliznuo u drugi plan...

_____________________________________________________________________________________

FK VOJVODINA - PROLEĆNI DEO SEZONE 2008/09

UTEŠNA NAGRADA

Iako je u poslednjem kolu jesenjeg dela šampionata propuštena prilika da se pobedom stigne do deobe prvog mesta, u FK Vojvodina su gajili optimizam da mogu iskoristiti predstojeći prelazni rok da dodatno pojačaju snage i u nastavku još silovitije napadnu najviši stepenik. Mada je na papiru sve izgledalo idealno, jer je Voša imala prilično lagan raspored u preostalih pet kola drugog kruga, u praksi su počele da se ispoljavaju neke stare boljke tako tipične za najstarijeg vojvođanskog prvoligaša. Sve evidentnije su bile pukotine u odnosima između pojedinih članova uprave, koje nisu mogle biti zamaskirane ni otvaranjem nove velelepne zgrade u SC „Vujadin Boškov“, namenjene obezbeđivanju idealnih uslova za prvotimce. Uz to, od „na sva zvona“ najavljivanih velikih pojačanja nije ispalo gotovo ništa, te se najvećim uspehom zimskog prelaznog roka moglo smatrati to što je sačuvan kostur tima. Redovima Novosađana priključili su se Hucišvili (Olimpik Baku), Maksimović i Peković (slobodni igrači), dok su zahvalnice i odrešene ruke u izboru nove sredine dobili Sepuja (Čukarički), Korać (Zeta), Vukelja (Vašaš), Trivunović, Vukajlović, Đalović i Ostrovski. Pojedini igrači su pozajmljeni drugim klubovima (Karan, u Novi Sad), ili vraćeni sa „kaljenja“ (Smiljanić, iz Inđije). Kadrovske promene desile su se i u stručnom štabu ekipe, te je na mesto trenera umesto Dragana Radojičića došao „stari lisac“ Ljupko Petrović, sa namerom da ponovi uspeh ostvaren pre dvadeset godina u istom klubu. Vojvodina je formu pred prvenstvo tempirala kroz veliki broj prijateljskih utakmica, odigranih kako u zemlji, tako i na pripremama u inostranstvu (Antalija, Ulcinj), te su „ukrštena koplja“ sa sledećim ekipama: Kečkemet (4:0), Brasil Stars (1:1), Temišvar (0:3), Gloria (2:1), Zakarpati (2:2), Banjik Ostrava (0:0), Sigma Olomouc (2:0), Seul (1:0), Zenit Sankt Peterburg (0:3), Radnički Sombor (4:0), Radnik Bijeljina (4:1), Zeta Golubovci (3:2) i Sevojno (3:1). Rezultati i prikazane partije na pripremama ulivali su nadu u uspešno proleće, te je, nakon sedmodnevnog odlaganja zbog snežnih padavina, tim konačno dobio priliku da pokaže od kakvog je materijala napravljen.

Već prva takmičarska utakmica pokazala je koliko su očekivanja navijača i javnosti bila neopravdana. Najavljivan kao „meč sezone“, duel u Kruševcu protiv domaćeg Napretka ogolio je svu nemoć novosadskih crveno-belih da ozbiljnije ugroze čak i ekipu koja je skupljala bodove za opstanak. Domaći su bili bolji rival u većem delu utakmice, a rezultatski rasplet dogodio se u intervalu od svega tri minuta, kada su viđena sva tri gola. Najpre je 25 minuta do kraja utakmice Napredak došao u vodstvo, ali je Voša uzvratila samo minut kasnije pogotkom Stjepanovića, da bi mini-seriju golova pod Bagdalom završili Kruševljani već u sledećem napadu. Dovoljno za poraz jesenjeg vicešampiona od 2:1 i „vruć šamar“ već na premijeri gromko najavljivanog „Vošinog prolećnog plesa“. „Fleke“ je trebalo vaditi u susretu sa OFK Beogradom na „Karađorđu“, jer je jedino pobeda mogla da ispere gorak ukus posle početne blamaže. Popović je nagovestio takvu mogućnost početkom drugog poluvremena izvanrednim slobodnim udarcem sa dvadesetak metara, koji je završio u rašljama gola gostiju. U nastavku meča Vojvodina propušta još par dobrih prilika da dokusuri protivnika, što joj se surovo obilo o glavu u poslednjim sekundama zaustavnog vremena, kada napadači OFK Beograda srećno stižu do gola koji im donosi bod, a Voši skida dva sa konta. Svega nekoliko sati kasnije, domaći tim ostaje i bez trenera, pošto je Ljupko Petrović podneo neopozivu ostavku, ukazujući pritom javno na velike probleme u organizaciji kluba. Trka za titulu je, već tada se moglo reći, izgubljena, što je samo potvrđeno u sledećem, 20. kolu. Čačak je bio novo iskušenje za poljuljani tim Vojvodine, na čelu sa novim-starim trenerom Zoranom Marićem. Voša je blagu inicijativu tokom većeg dela utakmice konačno krunisala golom Mrđe, desetak minuta pred kraj meča, ali ni to nije bilo dovoljno da se uknjiže prva tri boda u nastavku šampionata, jer je domaći tim pet minuta kasnije uspeo da anulira prednost Novosađana i izbori remi - 1:1. Iako je bod bio sitna uteha za tim koji je imao visoke ciljeve svega par nedelja ranije, ipak je igra protiv Borca pokazivala izvesne znake unapređenja. U takvim situacijama, kada je ekipa psihološki „pomerena“, utakmice protiv slabijih rivala služe za povraćanje izgubljenog samopouzdanja i vraćanje na pravi kolosek. Baš iz tih razloga, gostovanje Rada u Novom Sadu mogla je biti inicijalna kapisla koja će trgnuti tim Vojvodine i vratiti ga na pravi put. Mogla je, ali nije, jer je Rad uspešno odolevao jalovim napadima crveno-belih tokom čitave utakmice, a u poslednjim minutima meča i uspeo da postigne pogodak koji će kumovati drugom porazu Voše u nastavku prvenstva - 0:1, bodovi odlaze na Banjicu. Posle ovakvog razvoja događaja, tim iz „srpske Atine“ došao je u situaciju da posle samo četiri odigrana meča u drugom delu šampionata nastavlja da vodi trku sa jednim od večitih rivala, ali ne više sa Partizanom za titulu, već sa Crvenom Zvezdom za drugo mesto. Treba li napominjati koliko je na psihološkom i bodovnom planu bio važan meč koji je „zatvarao“ drugi krug? Poprište duela bio je Banatski Dvor, a protivnik ekipa Banata koja je tražila bodove spasa za beg sa dna tabele. Voša je zagospodarila sredinom terena od početka utakmice i „plela mrežu“ oko gola domaćina, ali nije uspevala da stvori zrele šanse koje bi krunisala pogotkom. To je pomalo okuražilo igrače Banata, koji su zaigrali ofanzivnije i krenuli da traže svoju šansu da pokupe ceo plen. Ispostavilo se da im je to bila kobna greška, pošto je Grozdanoski sredinom drugog poluvremena iskoristio razređenost odbrane domaćina i lepu akciju krunisao golom vrednim prve prolećne pobede. Sa banatskih 1:0 konačno je moglo da se odahne - led je probijen!

Preostalo je da se odigra još 11 utakmica u okviru trećeg, finalnog kruga prvenstva, a položaj svakog tima na tabeli je diktirao raspored kome će se ići u goste, a koji će timovi biti dočekani na domaćem terenu. Vojvodina je svojim plasmanom na treću poziciju imala tu privilegiju da od preostalih utakmica šest odigra kao domaćin, a jednu manje kao gost. Već u utakmici 23. kola Novosađani su imali priliku da naplate dugove timu koji je srušio nadanja jesenjeg vicešampiona – kruševačkom Napretku. Dugovi i jesu bili naplaćeni, ali samo rezultatski, jer je u utakmici koja je bila pravo mučenje za navijače na „Karađorđu“ Voša slavila sa 1:0 iz, mora se reći, sumnjivog penala načinjenim nad Lazetićem. Realizator je bio Tadić za „mršavih“, ali tri boda vrednih 1:0. Dva uzastopna uspeha dala su nadu fudbalerima Vojvodine da bi rezultatski mogli da slave i u sledećem kolu, protiv Čukaričkog na Banovom Brdu. Prvo poluvreme te utakmice proteklo je u znaku crveno-belih, koji su golovima Mrđe i Tadića došli do, tada se činilo, teško dostižne prednosti za domaćina. Međutim, nastavak meča donosi pravu goleadu i dramu. Najpre Čukarički ekspresno stiže do izjednačenja, u svega par minuta, te se činilo da bi Voša mogla ostati i bez ikakvog plena. Novi obrt donose Trivunović i Mrđa, za ponovno vodstvo Vojvodine od dva gola razlike, a uzevši u obzir da je do kraja meča ostalo svega desetak minuta, bodovi su već mogli da se „osete u rukama“. No, stare stabosti su još jednom isplivale na površinu, te su „crno-beli“ uspeli najpre da smanje rezultat, a potom u zaustavnom vremenu meča i da postignu pogodak za izjednačenje i nevericu u redovima Novosađana – 4:4 je bio konačan skor. Četiri primljena gola za jedno poluvreme nisu ulivala optimizam pred derbi meč sa Partizanom u Novom Sadu. Pošto je bodovna razlika sada već bila dosta velika između ova dva tima, valjalo je odigrati za prestiž. Voša je odigrala možda i najboljih 45 minuta u poslednjih nekoliko godina, ali je sudija Ninoslav Spasić (ime mu, mada nevoljno, pominjemo radi stavljanja na stub srama) zaštitio gostujući klub, kao čiji navijač se više puta javno izjašnjavao, od debakla. Dva regularna gola poništena su Vojvodini, nije sviran penal domaćinu, gotovo svaki kontakt sviran je u korist gostiju... Umesto da na poluvreme ode sa ubedljivom prednošću, Voša je morala da i u drugih 45 minuta vodi borbu protiv „ljudi u crnom“. Kada je Partizanu početkom drugog poluvremena priznat gol postignut iz ofsajda, bilo je jasno da Novosađanima neće biti dozvoljeno da traže pobedu u ovom meču. Ekipa je, posle svega, psihološki pala i gosti su uspeli da postignu još jedan pogodak za nezasluženi trijumf od 0:2. Voši nije bila dovoljna uteha što je kasnije, odlukom disciplinske komisije, gorespomenuti sudija kažnjen zabranom suđenja do kraja prvenstva, a za pamćenje ostaje i primitivna reakcija čelnih ljudi beogradskog kluba, koji su saopštenjem za javnost pokušali da „operu“ svog piona koji im je doneo pobedu u derbiju, a Vojvodinu nazovu provincijskim (?!) klubom. Od koga su ove prizemne reči stigle, i nije iznenađenje. Mini-seriju teških utakmica Voša je završavala gostovanjem na praznoj Marakani. Zvezda je imala bodovnu prednost i priliku da se pobedom „odlepi“ od Voše na tabeli, ali su u direktnom duelu Novosađani pokazali da su bolja ekipa. Iako je domaćin imao prividnu inicijativu, gosti su stvarali prilike, a jednu od mnogobrojnih iskoristio je Mrđa u drugom poluvremenu. Sa ove utakmice svakako treba spomenuti i sjajnu reakciju Kizita pred kraj utakmice, koji je uspeo da u padu petom izbije loptu sa gol-linije, upućenu od strane jednog od Zvezdinih fudbalera. Spektakularan potez koji je osigurao pobedu Voše od 1:0 i rokadu ova dva tima na tabeli. Vojvodina je ponovo bila druga.

Osokoljeni ovim trijumfom, fudbaleri Vojvodine mogli su sa optimizmom da dočekaju Banat, kandidata za ispadanje. Mada se očekivalo da će gosti pokušati da „bunkerom“ sačuvaju svoj gol, domaći su napravili sijaset povoljnih šansi i ispratili goste iz Banatskog Dvora sa 4:1, uz dva gola Mrđe i po jedan Tadića i Đurovskog. Ova pobeda Voše poslala je Banaćane još bliže ambisu, a Novosađanima dala priliku da malo opuštenije odigraju meč sledećeg, 28. kola, protiv Javora. I ovaj susret Vojvodina je igrala kao domaćin, protiv tima poznatog po škrtosti za golove, bilo da ih daje ili prima. Tako je i bilo, bezidejna i jalova igra Vojvodine u napadu, kao i nezainteresovanost gostiju za išta više do sopstvenog gola, doveli su do završetka utakmice najnepopularnijim rezultatom – 0:0. Koliko su Ivanjčani bili povučeni, govori i podatak da čak ni posle isključenja Vukajlovića (koji je uspeo da namakne dva žuta kartona za nepunih dvadesetak minuta drugog poluvremena) nisu probali da ozbiljnije ugroze gol crveno-belih. Pošto su iz poslednje dve utakmice bili planirani svih šest bodova, manjak je valjalo nadoknaditi u Čačku protiv domaćeg Borca. Uprkos tom imperativu, Voša je odigrala vrlo slabu utakmicu, primila jedan gol i nije postigla nijedan, ali je uspela da trijumfuje! Naime, u drugom poluvremenu za domaći tim je nastupio igrač koji se nije nalazio u zvaničnom protokolu, što su sudije registrovale tek posle dvadesetak minuta. Tako je, bez obzira na ono što je viđeno na terenu, bodove odnela Vojvodina, pobedivši službenim rezultatom 3:0. Nije na čast, ali pravila su bila neumoljiva, te su fudbaleri Vojvodine, ni krivi ni dužni, poboljšali bodovni saldo. Iskupljenje za slabu i bezvoljnu igru je došlo sa sledećom utakmicom, gostovanjem starog rivala OFK Beograda u Novom Sadu. Kao i prethodni kandidat za seobu u niži rang takmičenja, i ovaj je ispraćen sa kišom golova, ovaj put još ubedljivije – 6:1. U tih 90 minuta viđena je Vojvodina kakvu žele njeni navijači – agresivna, lucidna, pucački raspoložena. Tadić je načeo goste iz penala, a vodstvo duplirao Tumbasević za sigurnu prednost na poluvremenu. U nastavku su strelci bili još raspoloženiji, naročito Mrđa koji je ostvario het-trik, dok je svoj dugi golgeterski post prekinuo i Lazetić. Nakon ove utakmice, prednost Vojvodine nad trećeplasiranom Crvenom Zvezdom iznosila je četiri boda, pa je Voši teoretski bilo dovoljno da u sledeća tri kola zabeleži dve pobede kako bi osigurala vicešampionsku poziciju.

Prva od poslednje tri stanice bila je Kula, gde su Novosađani u pokrajinskom derbiju, po običaju, vodili rovovsku bitku protiv čvrste odbrane Hajduka. Prvih 45 minuta proteklo je u nezanimljivom pikanju lopte između dva kaznena prostora, dok je u drugom poluvremenu Voša malo „dodala gas“ i pokušala ozbiljnije da ugrozi gol domaćina, koji se orijentisao na čuvanje svoje mreže, uz povremene kontranapade ako se pruži prilika. Iz te „mlake“ dominacije na sredini terena, gosti su uspeli dva puta da pogode okvir gola – Mrđa je tukao u stativu, a Lazetić u zaustavnom vremenu u prečku gola Kuljana. Sve to bilo je dovoljno samo za mršavih 0:0 i bod više na Vošinom prvenstvenom kontu. Pošto je prvi pratilac zabeležio pobedu, pulenima „srpske Atine“ nametao se imperativ pobede u pretposlednjem, 32. kolu državnog šampionata. Zbog radova na stadionu „Karađorđe“, Novosađani su morali svog protivnika da ugoste u Čelarevu. Gostima, fudbalerima Jagodine, ova činjenica nije puno pomogla u nastojanjima da ostanu neporaženi. U pravoj fudbalskoj „uspavanci“, domaćin na papiru uspeo je da iskoristi jednu konkretnu šansu na samom isteku prvog poluvremena, kada je Mrđa efikasno reagovao na jedan „otpadak“ u šesnaestercu gostiju. Gosti, zabunkerisani na svojoj polovini tokom svih 90 minuta, uspeli su da samo jednom, pred sam kraj susreta, ugroze gol Vojvodine, kada je golman Brkić fenomenalno reagovao i spasao svoj gol paradom. Time je izbegnut dramatičan finiš borbe za vicešampionsko mesto, jer je Voši odgovarao i nerešen rezultat u poslednjem kolu na Banjici. Uvertira u utakmicu bila je prigodna svečanost kojom je 36-godišnji Miodrag Pantelić aplauzima ispraćen sa terena, oprostivši se od dresa Vojvodine i aktivnog igranja najpopularnije igre na svetu. Uprkos domaćinskom gestu uprave Rada, crveno-beli nisu imali nameru da na terenu budu dobri gosti. Već na samom početku utakmice Tadić dovodi Vojvodinu u vodstvo, a do kraja poluvremena Novosađani propuštaju par idealnih prilika da izrešetaju mrežu nebesko-plavih. Kazna stiže u samom finišu prvog dela, kada Peković volšebnim udarcem lobuje sopstvenog golmana Brkića – izjednačenje pred pauzu. Voša se nije zadovoljila ovim rezultatom, iako joj je u prilog išlo i to što je Zvezda gubila u Kruševcu od Napretka. Napadi se nastavljaju, a novu prednost crveno-belima donosi Tumbasević iz prekrasnog slobodnog udarca. Kada se očekivalo da sudija poslednjim zviždukom zaključi pobedu gostiju, jedan bezazleni napad Rada pretvara se u gol za izjednačenje, posle više nego evidentnog faula domaćeg navalnog igrača nad Pekovićem. Ovaj pogodak za konačnih 2:2 ipak nije previše ražalostio „staru damu“, jer je cilj postavljen pre ove utakmice bio ostvaren.

Iako je prvenstvo završila sa velikim zaostatkom u odnosu na prvoplasirani tim, krajnji položaj na tabeli može se smatrati uspehom ove generacije crveno-belih. Osvojena je vicešampionska kruna, četvrta u 95-ogodišnjoj istoriji kluba, a dodatnu težinu ovom rezultatu daje činjenica da su beogradski „večiti rivali“ posle niza godina konačno razdvojeni na prvenstvenoj tabeli nakon finalnog kola. Prvenstveni bilans zaključen je sa 18 pobeda, 7 neodlučenih utakmica i 8 poraza, uz 46 datih i 25 primljenih golova. Manje uspeha fudbaleri Vojvodine su imali u kup takmičenjima, domaćem Lav Kupu i Kupu UEFA, gde su uspeli da preskoče samo po jedan stepenik. U domaćem kupu ostvareni su po jedna pobeda i remi uz gol razliku 5:1, ali su se Vošini fudbaleri bez poraza oprostili od takmičenja usled loše realizacije udaraca sa „bele tačke“. Konačno, na evropskom bojištu učinak je bio polovičan – jedan trijumf, dve nerešene i jedna izgubljena utakmica, uz dva postignuta i duplo više primljenih golova. Sigurno je da će u FK Vojvodina za sledeću sezonu postaviti još više ciljeve, u prvenstvu i domaćem kupu svakako, ali i na „starom kontinentu“, mestu gde je rezultat jedino validno merilo veličine i snage klubova. Fudbalski Novi Sad dužan je da podrškom isprati svoje ljubimce u nova iskušenja – napred crveno-beli!

_____________________________________________________________________________________

CASUALS

HARD & SMART

Ekonomske reforme engleske premijerke Margaret “Čelične lejdi” Tačer u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama dvadesetog veka praćene su eksplozijom fudbalskog huliganizma na stadionima širom Velike Britanije. Dominantna moda na engleskim stadionima tog doba bio je bootboy ili skinhead izgled. Pojačan policijski nadzor fudbalskih masa i sve veći uspesi engleskih klubova, pre svega Liverpula, doprineli su da se do tada dominantna fudbalska moda sve više modifikuje. Liverpulov pohod kroz evropske kupove omogućio je stotinama mladih Scousera (nadimak za stanovnike Liverpula koje prati stereotip najvećih lopova u Engleskoj) isti takav pohod po luksuznim prodavnicama garderobe u Francuskoj, Italiji, Španiji... Scouseri su sa svojih evropskih proputovanja donosili kilograme firmirane odeće, pa su se navijači Liverpoola sve češće mogli videti obučeni u Lacoste, Sergio Tacchini, Ellesse, Fila, ... Tako je rođena nova fudbalska moda na engleskim stadionima. No, pre svega, valja se upoznati sa samim korenima Casual subkulture.

Nesumnjivo je da Casual kult ima svoje korene u Mod subkulturi i da je čitava opsednutost firmiranom odećom i urednim izgledom Casuala već viđena kod Modova u šezdesetim godinama dvadesetog veka. Međutim, baza za Casual pokret osamdesetih bila su radnička naselja Liverpula oko reke Mersey, preciznije – u području oko Scotland Roada, gde ste se već 1977. godine mogli susresti sa grupama mladih modno osvešćenih huligana. Uobičajen naziv za ove bande radničke omladine, obučene pretežno u Adidas Samba patike i Adidas majice, bio je Scallies. Već tih godina bila je uočljiva razlika između Liverpulovog Kopa i tribina londonskih i mančesterskih klubova u izgledu. Dok su drugi još uvek nosili obeležja svojih timova na utakmice, većina Scousera bila je obučena u crvene Pringle džempere, Levi’s farmerke i neizbežne Adidas Samba patike. Ubrzo je nova moda zahvatila London, Mančester i čitavo britansko ostrvo.

U osamdesetim, sa povećanjem nasilja na fudbalskim stadionima Velike Britanije, rasla je i pojačana policijska represija prema navijačima. Tada dominantna moda na tribinama bio je skinhead izgled koji je bio izuzetno upadljiv spremnim policijskim očima. Jedan od razloga masovnog presvlačenja fudbalskih huligana u casual garderobu bila je i manja upadljivost na tibini i na ulici. Ipak, mnogo elemenata Skinhead subkulture nastavilo je da živi u novom obliku. Casuali su zadržali izrazito nasilan skinhead mentalitet, a mnogi od njih su slušali oi, punk i ska muziku i nosili brendove poput Fred Perry, Ben Sherman ili Pringle.

Iz vikenda u vikend stotine mladih obučenih po poslednjoj, ni malo jeftinoj modi, putovalo je vozovima gde god da njihov fudbalski tim igra, bivajući nevidljivi policiji koja je uporno tražila za to vreme klasične fudbalske huligane u ogromnim Dr Marten’s ili Bovver čizmama, obeležene neizostavnim bojama svog fudbalskog tima. U svakoj sredini u kojoj je najnovija moda bila nepoznata, pojava Casuala kod protivničke ekipe izazivala je podsmeh. Casuali, koji su naizgled bili u potpunom kontrastu mačo stilu koji su Skinheadsi donosili sa sobom, odavali su utisak lakog zalogaja za sve huligane kojima je ovakav izgled bio stran. Međutim, svako ko se susretao na ulici u obračunu sa ovom novom vrstom navijača, ubrzo je gubio podsmešljivi izraz sa svoga lica. Casuali su bili brutalniji od bilo koje do tada poznate stadionske subkulture, a Stanley skalpeli postali su neizostavni deo njihovog stila. Ubrzo je svaki fudbalski klub u Britaniji imao svoju Casual ekipu huligana.

Kad pričamo o muzičkim uticajima na originalne Casuale sa početka osamdesetih, situacija je tu prilično šarenolika. Ogroman uticaj na formiranje originalnog Casual stila imao je David Bowie, njegov imidž u jednakoj meri kao i njegova muzika. Pored njega, veliki uticaj na prvobitne Casuale ostavio je i new wave bend Joy Division, čija je numera „Love will tear us apart“ bila prava Casual himna početkom osamdesetih. U kasnijem razvoju Casual fudbalske subkulture veliku ulogu odigrala je tzv. „Madchester“ muzička scena koju su činili bendovi poput The Stone Roses, Happy Mondays, The Charlatansa, itd., kao i njihovi veliki gradski prethodnici, sastav The Smiths. Pored toga, sa pojavom elektronske muzike Casuali su postali i redovni posetioci rave i techno žurki koje su bile posebno popularne u Engleskoj početkom devedesetih, kada se pojavio još jedan muzički pravac koji je ostavio uticaja na razvoj Casual kulta – Brit pop. Danas se može govoriti i o novijem britanskom hip-hopu predvođenim bendom The Streets kao o casual muzici. Dakle, može se reći da u istorijatu ove subkulture, od kraja sedamdesetih do danas, ne postoji jedinstveni muzički ukus njenih pripadnika. Jednostavno, on se nalazi u rasponu od punka do technoa.

Što se tiče modnih marki i brendova, Casual subkultura ih je tokom godina menjala vrlo često, iako su se neke robne marke uspele održati u fudbalskoj modi tokom decenija. Sami počeci Casual stila obeleženi su čestim promenama robnih marki koje su imale svojih „pet minuta“ na huliganskoj sceni Velike Britanije. Tadašnju modu navijačkih kopova činile su marke poput Fiorucci, Slazenger, Barbour, FU, Lois, Kappa, Head, Fila, itd. Međutim, svaka od navedenih marki se vrlo kratko održala u Casual stilu. Tokom godina, sve do današnjih dana, zadržale su se klasične Casual robne marke – Lacoste, Fred Perry, Ben Sherman, Pringle, Adidas.

Kao i u ostalim omladinskim subkulturama, devedesete su donele transformaciju originalnog Casual stila. Tih godina je fudbalski huliganizam u Britaniji dobro zauzdan od strane države i potpuno marginalizovan u odnosu na ono što je bio sedamdesetih i osamdesetih godina. Može se reći i da su se Casuali u prvoj polovini devedesetih potpuno prebacili sa stadiona na novi vid zabave mladih Britanaca – rave žurke. Novouvedene zabrane posećivanja fudbalskih mečeva i suviše veliki rizik koji je sa sobom nosilo bavljenje huliganizmom u novonastalim zakonskim odredbama udaljile su tadašnji huliganski krem Britanije sa samih stadiona. S druge strane, rave žurke sa velikom potrošnjom opijata, poput ekstazija i kokaina, donosile su priliku za značajno sticanje materijalnih sredstava svakom žestokom momku sa tribina. Isto tako, na rave-ovima su se susretale Casual ekipe različitih timova, što je davalo dodatnu draž ovom vidu zabave u devedesetim. Sve do druge polovine devedesetih godina Casual pokret, a samim tim i fudbalski huliganizam u Engleskoj, bio je na vrlo niskim granama, prvenstveno usled velikih napora države da stane na put ovoj pojavi.

Tek pred početak novog milenijuma Casual stil doživljava svojevrsno uskrsnuće. Najverovatnije da je ovaj fenomen povezan sa isticanjem pomenutih stadionskih zabrana najistaknutijim huliganima i pronalaženjem novih načina delovanja Casuala. Casual ekipe su postale manje, ali zato puno organizovanije i opasnije nego u osamdesetim. Huliganizam se potpuno preselio sa stadiona koji su bili pokriveni kamerama (tzv. CCTV) na ulice i u pabove. Kretanje u manjim grupama i pojava mobilnih telefona kao vida komunikacije među ekipama na ulici, učinio je da Casuali budu vrlo teška, ponekad i nedostižna meta policiji.

Brit pop muzička scena i bendovi poput Oasisa ili Blura dali su takođe novi podsticaj Casual modi, jer je čitav imidž ovih bendova počivao na ovom načinu odevanja. Pored novonastale techno muzike, Casuali su se pronašli i u renesansi Oi i punk muzike krajem devedesetih.

Kao i ostale stvari, tako i robne marke, odnosno moda, veoma su se promenile tokom ovog Casual povratka na scenu. Pojavile su se nove marke koje se do današnjih dana neprestano pronalaze i dokazuju. Najveći uspeh doživljavaju proizvodi italijanske sportske kompanije S.P.A. kroz dve odvojene linije Stone Island i CP Company (Mille Miglia), zatim slede Aquascutum, Burberry, Paul & Shark, Ralph Lauren, Henri Lloyd, Hackett, Prada, One True Saxon, Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Evisu, Gant, Nappapijri, Mandarina Duck, 6876, Paul Smith, itd. Nove marke garderobe se pronalaze iz dana u dana, a astronomske cene komada te garderobe su ponekad potpuno neshvatljive i nerazumne, ali u Casual svetu one predstavljaju prvenstveno stvar prestiža. Upravo taj značaj garderobe i njena cena predstavlja najbitniju specifičnost Casual subkulture. Ono što se nosi na sebi ima možda i gotovo istu vrednost kao i dobijanje tuče protiv omražene ekipe. To je jedan od glavnih razloga što tzv. „obični ljudi“ ne mogu da razumeju taj spoj visoke modne kulture, sa jedne strane, i neverovatne nemilosrdne nasilnosti s druge strane.

Kao i sve ostale stvari, i omladinske subkulture su se sa stupanjem novog milenijuma potpuno globalizovale. Naravno, ni Casual huliganski stil nije bio izuzetak. Posebnu ulogu u tom procesu odigrala je i pojava igranih filmova sa Casual tematikom, poput: The Firm, Football Factory, Green Street Hooligans, te najnovijih Cass i Awaydays. Popularnost ovih filmova, posebno Football Factory, doprinelo je da se Casual stil proširi po čitavom evropskom kontinentu, pa tako stigne i do Srbije. Casual stil pomešan sa drugim navijačkim stilovima danas je dominantna moda na kontinentalnim stadionima, dok je Britanija, kao kolevka Casual subkulture, i dalje jedino mesto u kom Casual pokret živi u svom izvornom obliku i u domenu stila predstavlja navijačku avangardu današnjice.

______________________________________________________________________________________

2009-11-16T11:44:00.001-08:00

HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com

Huk sa severa br.4

Sadržaj (132 strane):

- Firma 1989: 20 godina vernosti

- Intervju: Nastanak Red Firm i Firme

- U sećanju: Franja Hejsel

- Istorija: 4.deo (1966-77.)

- Legende kluba: Jozef Velker

- FK Vojvodina u sezoni 2008/09. jesen

- Press clipping: Retro

- Navijački izveštaji sezona 2008/09. jesen

- Lešinari Banjaluka

- Tattoo

- Graffiti

- Poljska scena

- Frontline

- Subkultura: Skinhead

- Retro galerija

____________________________________________________________________

NASTANAK RED FIRM I FIRME

Mi, društvo iz kraja počeli smo da odlazimo redovno na Vošu 1984. godine. Imali smo 10-11 godina, išli smo na jug i odatle bodrili momke u crveno-belim dresovima. Prvih par sezona, nismo imali mnogo razloga za slavlje, jer je Vojvodina bila prilično loša, a sve je kulminiralo ispadanjem iz prve lige na kraju sezone 1985/86. Sa istog mesta propratili smo i celu drugu ligu, i bili svedoci gradskog derbija sa Novim Sadom. U to vreme, na stadionu je uvek bilo oko 5000 ljudi, što je neuporedivo više od današnje brojke, a derbi protiv Kanarinaca opravdao je svoj naziv u svakom smislu. Na tekmi koja je igrana na našem stadionu, Gojka su panduri spakovali u maricu, koja je bila parkirana u prolazu između tribine i kućice, i razvalili ga od batina, a sve zbog pet-šest upaljenih dimnjaka. Njega su dugo imali na piku, pošto se isticao kao vođa. Još tada, ograda južne tribine bila je ukrašena transparentima, ali su to uglavnom bile klasične dugačke crveno-bele zastave bez natpisa. Izdvajala se Šimina crvena sa ćiriličnim natpisom Vojvodina i belim poljima na oba kraja u kojima su bili grbovi kluba. Povratak u prvu ligu izboren je ekspresno, a mi smo svaku narednu utakmicu iščekivali sa nestrpljenjem. Bili smo previše mladi da bi nešto konkretno uradili, ali smo isto tako bili svesni činjenice da ako ništa ne napravimo mi, neće imati ko. Šima je po povratku iz vojske voleo da bude sa nama u ekipi na tribini, jer se znalo da je na nas uvek mogao da računa kada je navijanje bilo u pitanju. Često smo pričali kako bi bilo dobro da se svi premestimo na istok i probamo da ujedinimo sve navijače u jednu grupu. Jug je bio dobra tribina, ali predaleko od svih zbivanja. Bili smo kao u nekakvom budžaku. Nikada se nismo čuli na tv reportažama, a i kamere su, kao po nepisanom pravilu, zaobilazile da snime radost navijača posle gola Vojvodine. Šima je redovno furao onaj njegov dupli England šal, koji je u to vreme bio kao relikvija, kao i zastavu „britanku“, zbog koje je jednom prilikom najebao od pandura. Jebi ga, to je bilo vreme kada su se navijači svih timova takmičili ko će isfurati više stranih šalova. Što je ime kluba bilo nepoznatije to si bio veća faca. Bilo je sranje što nigde nisi mogao da kupiš šal Vojvodine, osim onih svilenkastih krpica na tezgama ispred stadiona. A onda je odjednom pandurima pukao film, pa su odlučili da više ne dozvoljavaju unošenje stranih obeležja na tribine, pošto se time navodno ruši bratstvo i jedinstvo. Mi smo se ložili na Engleze u svakom smislu. Slušali smo pank, pratili englesku ligu, kao i dešavanja na tribinama na ostrvu. Išli smo na jug Marakane kada je Engleska demolirala Jugoslaviju sa 4:1 u novembru 1987, i bukvalno sve vreme buljili desno, u prepuni kavez. Kakvo je oduševljenje nastalo kada je u „Sprintu“ izašao tekst o engleskim huliganskim ekipama, uz nekoliko, do tada, neviđenih fotki. Tada smo se prvi put upoznali sa Inter City Firm, Buschwhackers, Headhunters, Zulu Warriors, Red Devils, Service Crew... Bili smo još uvek klinci, sedmi-osmi razred osnovne škole, a kapirali smo ceo fazon jako brzo. Na ogradi južne tribine našeg stadiona bilo je sve više zastava. Pravio ih je ko je kako stigao, bez ikakve organizacije. Nas deset smo imali bukvalno svako svoju zastavu. Većina ih je bila na isti fazon, iscrtana markeirma ili autolakovima uz pomoć šablona od samolepljivih tapeta na belim čaršafima. Na jednoj crvenoj pisalo je Red Wizards, na drugoj koja je bila pola crvena pola bela - Voša Is The Best, na trećoj Tulips, pa Total Chaos. I Krčedinci su imali svoju, koja je bila na bukvalno svakoj utakmici. Ne tekmi protiv Dinama koju smo dobili sa 3-2, u decembru 1987, ograda juga je bila premala da na nju stanu sve zastave koje smo imali. Uoči te tekme bila je dobra šorka sa Purgerima u centru grada. Ušli smo u prolećnu sezonu sa sve većom željom da se prebacimo na istok, jer je tamo uveliko bila i grupa starih Slaninara (danas većinom članova Stare Garde). Na tekmi protiv Slobode iz Tuzle, koja je igrana 20. marta 1988. Šima je odlučio da sa grupom nas klinaca pređe na istok, vođen logikom, da će nam se i ostatak juga priključiti ako ne na toj, onda već na prvoj sledećoj utakmici. Došli smo do tribine i imali šta da vidimo. Panduri su nas na prilazu istoku pitali: „Gde će te tamo, jeste li ludi, sve je puno Tuzlaka!“ Ušli smo unutra i bili šokirani prizorom. Istok je bio pun navijača Slobode. Bilo ih je sigurno preko 500, možda i celih hiljadu. Navikli smo da cigani i grobari imaju veliku podršku u Novom Sadu, ali Tuzlaci da dođu u tolikom broju... delovalo je gotovo nestvarno! Sloboda je te sezone igrala dobro, i u tom momentu bila među prve tri ekipe na tabeli. Ipak, to nisu bili ultra navijači poput nas, već obični matorci, ljudi od po 30 i više godina, glavati Bosanci, fudbalski simpatizeri ili kako god. Niko nam od njih ni reč nije rekao, nije bilo čak ni prekih pogleda. Oni su došli da se provesele u Novom Sadu, neki su čak jeli na tribinama iz novinskih smotuljaka. Prilikom izlaska ekipe Vojvodine na teren, svi su poskakali na noge i onako neartikulisano počeli da skandiraju: „Evo naše žrtve!“

Mi smo sve više vapili za organizacijom i grupom koja će ujediniti sve Vošine navijače. Na red je došla i čuvena sezona, kada je naš tim osvojio drugu titulu. Sam start sezone bio je kao iz snova, pobeđeno je Sarajevo na Koševu na penale, a potom i splitski Hajduk sa 2-0. Prepuni jug znao je da proslavi pobedu, a ubrzo posle toga sa crvene zastave Red Wizards odšili smo slova, došili ispod belo platno i napravili prvu zastavu Novo Naselje. U novembru 1988. otišli smo na gostovanje u Suboticu. Većina nas je ofarbala face u vozu, pola crveno, pola belo, a tokom celog puta se polemisalo ko će upaliti jedinu baklju koju smo imali. Taj ko bi se prihvatio toga, pogotovo na gostovanju, unapred bi sebi prepisao dobre batine od murije. Tako je i bilo, visoki Denis ju je zapalio nakon pobedonosnog gola, a potom bio dobro ispendrečen. Krajem jesenjeg dela sezone konačno smo se preselili na centralni deo istočne tribine, sa koje je proslavljena pobeda u poslednjem kolu protiv Partizana i jesenja titula. Te zime, u prodavnici sportske opreme Sport, preko puta Bazara, pojavili su se vuneni crveno-beli šalovi sa malim natpisom Vojvodina na jednom kraju. Naravno da smo ih svi pokupovali. Sad kada smo svi bili na istoku bilo je pitanje trenutka kada ćemo svi stati iza jednog naziva. Šima je sa još par momaka predlagao da se nazovemo Vojvode. Ime se svima svidelo. Bilo je srpsko, a i slično imenu našeg kluba, ali smo ubrzo u Sprintu pročitali pismo nekih navijača koji su se tako potpisali pa se od tog naziva i odustalo. Kako nam je uz fudbal muzika igrala sve značajniju ulogu u životu, bend Cockney Rejects jedan je od najzaslužnijih što smo masovno zavoleli West Ham. Stalno nam se po glavi motalo ono njihovo ICF. Nas par, predložilo je Šimi da od njih i uzmemo naziv, ali da ne iskopiramo baš sve, već da umesto Inter City ubacimo Red. On je naravno to oberučke prihvatio i još dodao čekiće u sredinu. Prvu zastavu napravili smo od čaršafa i stolnjaka koje smo pomažnjavali u „Ribaru“ (crvene), „Lipi „(narandžaste) i „Dalmaciji“ (žute). Tim redom smo ih i poslagali na oba kraja, dok je u sredini bilo belo platno sa crvenim natpisom Red Firm. Zastavu je sašila Šimina mama Ratka, kao i većinu drugih koje su se tih godina kačile na ogradi. Ta žena je bila neverovatna. Mislim da nikada nisam upoznao strastveniju porodicu kada je u pitanju ljubav prema Vojvodini. Otac Nikola, non stop je išao na utakmice, a vikendom je često pravio turneje po novosadskim stadionima (sa Kabela, na Indeks, pa na Vošu, a sutradan na Slaviju...). Kad god bi ga pitali da prokomentariše novu Vošinu pobedu te sezone, samo bi skeptično vrteo glavom. Stalno je glumio nezadovoljstvo, a u stvari se suzdržavao da ne eksplodira od sreće. I Šimine sestre Maja i Bilja, nisu propuštale ni jednu utakmicu. Ipak, keva je bila priča za sebe. 24 časa dnevno žena je bila za mašinom i šila zastave, barjake, kačkete... Bili su to oni legendarni kačketi u engleskom fazonu, kada smo svi pomažnjavali od kuće rendgen snimke i od njih pravili šiltove. Sa Šiminu kevu vezano je i nekoliko anegdota... Na jednoj tekmi protiv Partizana, dvojica grobara uletela su u teren i dotrčala do istočne tribine, pokušali su da pocepaju onu drugu, narandžasto-ljubičastu Red Firm zastavu. Žena, kada je videla šta se dešava, skočila je i izvukla skakavac. Psovala ih je u stilu: „Majku vam vašu, pa ja sam tu zastavu celu noć šila!“ Na sreću, panduri su zaustavili i njih i nju. Drugom prilikom, takođe protiv Partizana, dok se vraćala kolima kući ka železničkoj stanici, izvila se kroz prozor i dograbila grobarski šal iz kola koja su stajala na semaforu u traci pored. Nereteko je koristila i to što je bila žena u godinama, koju niko nije pretresao na ulazu, pa je unosila na tribine petarde i pirotehniku. Još jedan od legendarnih trenutaka vezanih za Šiminu kevu je i onaj kada joj je u goste došao brat iz Bosne, a ona ga dočekala na vratima, ostavila samog u stanu i otrčala na Vošu... Da se vratimo formiranju Red Firma... Na istoku je u tom momentu bilo dosta manjih ekipa: Novo Naselje, Tulips, Beer Drinkers, Barabe, Red Fuckers, Red Crew, Liman boys i mnoge druge, ali je formiranje Red Firm-a konačno bio pravi potez. U toj prvoj ekipi bilo je nas 10-15: Šima, Mare, Sale Mandov, Sima, Đoka, Siks... Početkom aprila 1989, Vojvodina je igrala protiv Vardara, a mi smo jutro pre tekme, upali na neko gradilište u kvartu i pokrali široke vodovodne cevi. Isekli smo ih, izlepili platnom i izolir trakama i od njih napravili petnaestak bubnjeva. U međuvremenu, napravili smo i desetak šalova, kada smo na onim iz „Sporta“, uz pomoć šablona i autolaka ispisali Red Firm. Ubrzo su urađeni prvi kačketi i majice, bele sa crvenim natpisom grupe i siluetom skinheda pored kojeg je pisalo „Loud, Proud & Strong“. Iz utakmice u utakmicu broj članova Red Firma bivao je sve veći, da bi vrlo brzo taj naziv bio opšte prihvaćen od svih navijača Vojvodine. Uz Šimu, u prvoj ekipi bilo je 50-tak starijih momaka, uz bar još toliko nas klinaca. Uz gore pomenute tu su bili i: Žip, Kiseli, Vuja, Pićuka, Kec, Deja, Tuzlak, Goran, Đole baletan, Dec, neizbežni veterani Ferika i Fale, kasnije i Sale Mostarac i mnogi drugi. Utakmica koja je odigrana na našem stadionu, u sredu 19. aprila 1989. ostaće urezana u srcima svih Vojvodinaša kao jedna od najveličanstvenijih. Igrali smo protiv cigana, koji su bili ubeđeni da će nas dobiti i prići nam na samo dva boda razlike. U prvom poluvremenu, Piksi je dobio nezapamćene batine na terenu, a potom su naši bekovi, Buda Vujačić i Mijić, projektilima zapečatili sudbinu cigana. Istok je bio u delirijumu. Ne pamti se da je stadion bio tako pun još od utakmice sa Seltikom 20-tak godina ranije. U jednom momentu upalili smo veliki broj rozih dimova, pa je i murija uletela sa pendrecima na tribinu. Velika pobeda od 3-1, proslavljena je u centru grada u kafanama „Ribar“ u Dunavskoj ulici i na Trgu mladenaca u „Marini“. Potom su usledila dva poraza na gostovanjima protiv Želje i Rijeke, nakon kojih su se cigani ponovo primakli na samo tri boda pet kola pre kraja. Ipak, već u narednom meču stvari su legle na svoje mesto pošto je Vojvodina savladala Spartak sa 2-1, a Zvezda izgubila od Dinama sa 1-0. U momentu kada je spiker na stadionu objavio rezultat utakmice u Zagrebu, jedan deo nas počeo je da skandira „Dinamo, Dinamo!“ vodeći se isključivo navijačkom strašću. Nakon toga, grupa lokalnih grobara i cigana, osetila se uvređenim, što smo mi, navijači Vojvodine, skandirali protiv Zvezde. Malo nam je bila muka od svega toga i sagledavanja situacije na taj način. Bilo nam je jedino bitno da Zvezda (koja je većinu utakmica tog proleća dobila pod čudnim okolnostima) izgubi od bilo koga, i da Vojvodina konačno osvoji toliko željenu titulu. Ti paćenici su, umesto da bodre svoje timove, na poslednje dve utakmice koje su igrane na našem stadionu, protiv Čelika i Slobode, išli na sever i navijali protiv Vojvodine. Ipak, Voša je zahvaljujući fenomenalnim partijama kod kuće (15 pobeda, 1 remi i 1 poraz) u pretposlednjem kolu, protiv Slobode slavila sa 4-2 i obezbedila titulu. Trenutak za istoriju. Sudija svira kraj – mi svi ulećemo u teren i počinje neviđeno slavlje. U svoj toj gužvi podeljeno je i par šamara nekolicini najbučnijih sa severa. Bila je to naša velika pobeda. U sezoni kada smo osnovali Red Firm, Vojvodina je osvojila titulu!

Taj prvi Red Firm transparent, bio je kratkog veka, pošto je na glup način izgubljen u Beogradu nakon utakmice poslednjeg kola protiv Partizana. Bili smo smešteni na severu stadiona JNA, kada je tokom utakmice upala grupa cigana. Dule Francuz, pevač Anateme, sam je uleteo među njih i bukvalno ih razjurio. Ubrzo se tu stvorila i murija i sve se smirilo. Kada se tekma završila krenuli smo ka Prokopu. Jedan od mlađih momaka, baš onaj kod kojeg je stajala zastava, izdvojio se iz grupe i zastao da piša. Spustio je ranac pored sebe, kada su mu s leđa pritrčala dvojica cigana i maznuli mu ga. On je sam krenuo za njima, ali su oni imali uigranu varijantu, pa su ranac prebacili trećem liku koji se nalazio sa druge strane ograde neke škole. Naša kolona je već dobro odmakla, a svega par najsporijih ukapiriali su da se nešto dešavalo tad već daleko iza njihovih leđa. Kada su videli o čemu je reč, pojurili su nazad. Momak koji je ostao bez zastave, uspeo je da skine jednog cigana sa ograde, dok su ostali pobegli sa plenom i ostavili svog drugara. Taj nesretnik dobio je takve batine, da ga je bukvalno deset ljudi izgazilo i ostavilo bez svesti da leži u krvi. Većina grupe, tek u vozu je saznala da se nešto uopšte i desilo, ali to su još uvek bila vremena kada se o takvim stvarima nije vodilo puno računa. U vozu je potom bila blesava atmosfera, niko nije puno mario zbog izgubljene zastave, svi smo još uvek bili opijeni slaviljem zbog pet dana ranije osvojene titule. U jednom momentu, neko je u svom tom pijanstvu i ludilu, zapalio dimnjak, uleteli su panduri, pa je došlo i do makljaže u jednom delu voza, kada je jedan Firmaš aktivirao protivpožarni apart. Leo s Naselja je tom prilikom, bežeći od murije kroz vagon, otvorio vrata i dok je voz još uvek bio u pokretu, nerazmišlajući iskočio i jedva preživeo. U novu sezonu, ušli smo sa novim drugačkim Red Firm transparentom, narandžasta podloga – ljubičasta slova (nemam pojma kome je na pamet pala ideja da izabere te boje, ali su u to vreme ograde tribina na svim stadionima bile šarene), a napravljeni su i prvi veliki barjaci. Potom je na red došla ona, verovatno najlepša, Red Firm Novi Sad, čije štampanje je pomogao veliki Vojvodinaš Bare, vlasnik komisiona Renesansa. Ubrzo se Jugoslavija raspala, a naša navijačka grupa, poput većine drugih, time mnogo izgubila. Usledio je težak period preživljavanja u svakom smislu...

Na samom početku osnivanja Red Firm ipak je ostala inicijativa da se grupa naziva na našem jeziku, pa je tako i krenula priča o Firmi kao prevodu sa engleskog na srpski jezik naravno bez onog „Crvena“. Dakle, Red firm i Firma su bili ista stvar, koja će, na neki način zbog različitog gledišta starih pripadnika i novih nadolazećih generacija u jednom razdoblju tumačiti kao 2 odvojene grupe, što su naravno one i svojim postupcima kasnije i dokazale kroz odvojeno delovanje sa različitih tribina. U burnoj istoriji naše grupe ipak je sve leglo na svoje, tu gde treba i da bude, Firma i Red Firm opet čine jednu celinu.

Tekst: ekipa 1:0 Kenta

____________________________________________________________________

KUP UEFA: OLIMPIK (BAKU)-VOJVODINA

1. jul, žreb za prvo kolo kvalifikacija za kup UEFA. U poslednjem trenutku prebačeni smo u srednjeistočnu „evropsku“ zonu, koju bi bilo adekvatnije nazvati dalekoistočnom evropskom ili barem bliskoistočnom azijskom zonom, jer o starom kontinentu nema ni govora. No, po kriterijumima evropske fudbalske (dez)organizacije, Srbija se nalazi u komšiluku Kazahstana i Jerevana. Sada je već bilo evidentno da će nam žreb doneti put u neku egzotičnu zemlju. Tako je i bilo. Azerbejdžan. Jebote. Nismo mogli da verujemo da ćemo ići u Baku. Sledeći korak – upoznavanje sa destinacijom. Atlas u ruke, vataj enciklopediju, razmenjuj informacije sa garezima... Polako se uobličava slika o ovoj bivšoj sovjetskoj republici koja će se upotpuniti tek tokom samog boravljenja u Azerbejdžanu, jer i pored svega pročitanog niko zaista nije znao šta da očekuje.

Letnji dani su brzo prošli i za tren oka smo bili na početku putešestvija. Nas pedesetak Firmaša potpomognuti „lešinarskom“ sekcijom našli smo se tog 29. jula ispred stadiona „Karađorđe“. Sunce je pošteno upržilo već u 10 ujutru, pa je odmah palo rashlađivanje proverenom navijačkom metodom – hladnim pivom. Klub nas je dočekao veoma lepim gestom. Ispred velikog (nadam se ne i jedinog) Juga podeljeni su dresevi iz prethodne sezone. Čili, orni, sada i obučeni, bili smo spremni za put. Atmosfera u busu? Prototip za sva naredna gostovanja. Naravno, za to je delimično zaslužna policija, koja je svojim neprisustvom uveličala događaj. Na aeredrom se stiglo malo ranije, taman da se strpa u grlo još malo piva. Mnogi su se ražalostili kad su čuli da se u avionu neće služiti alkohol, tako da ih je primitivni instinkt odveo do free shop-a. Sledeća scena? Peva ceo avion, pilot pokušava da smiri najgore putnike u svojoj karijeri, a stjuardesa u Vošinom dresu preskače nečiju peglu u repnom delu. Apsolutni debakl...

Slećemo noću na aerodrom koji nosi ime Hejdara Alijeva. Naime, ti Alijevi su neka vrsta dinastije, jer je Hejdar bio vladar sovjetskog Azerbejdžana, posle čijeg raspada postaje predsednik republike (počeo kao šef KGB-a ove države – ozbiljna priča), a današnji predsednik je njegov sin. Prvi utisak je sigurno veličina grada koji se proteže duž celog bakuanskog zaliva, a dokle god dopire pogled mogu se videti i dimnjaci naftne industrije. Ujutru ispadamo iz hotela „Absheron“ i odlazimo u šetnju po 40°C, dok se deo ekipe odlučuje za hedonisanje u aklimatizovanom hotelu. Možda to i nije bio loš potez, jer se gore navedena temperatura odnosila na njihove Rimske Šančeve, što znači da je na betonu bilo i za 50% toplije. Ipak, željni brljavljenja van granica domovine krećemo u šetnjicu.

Prvo malo o gradu... Grad potiče iz VI veka, a najpoznatije njegovo obeležje – kula Kiz Kalasi iz XII veka, zaštićena od strane UNESCO-a. Tek kada se popneš na nju shvatiš koliko ustvari duva vetar. Dole je još opušteno, jer mu put zakrče zgrade, ali gore... Inače, ime Baku nastalo je od 2 reči: Bad (što znači vetar) i Kube (što opet znači vetar), tako da sad verovatno imaš utisak koliko piči. Grad je generalno dosta gadan, jer preovladava sovjetska masovna gradnja, što nekom ko se sličnih stvari nije nagledao može biti simpatično. No, za nas iz Srbije to nije ništa vredno pomena, jer smo svi videli Beograd, koji uzgred neverovatno podseća na Baku. Ono što sigurno treba istaći je nekoliko gradskih „oaza“, prelepih objekata okruženih zelenilom. Među njima su parlament, kula Kiz Kalasi, Širvanšahova palata iz XV veka i šetalište koje se proteže duž celog zaliva. Oko 2 miliona ljudi živi ovde, ali ni u jednom trenutku nismo osetili gužvu na ulici. Verovatno jer nisu budale ko mi, da u podne upijaju zračenje betončine rashlađujući se ruskim pivom. Kad smo kod piva, da napomenem da na azerbejdžansko nismo naleteli, verovatno jer ne postoji, a jedini razlog što smo našli ikakvo je to što je lokalna radnja bila spremna za strance jer se nalazi u neposrednoj blizini parlamenta. Osim toga u gradu ne možeš doći do poštenog pića, jer kafana, kafića ili diskonata pića nema. Postoje jedino noćni barovi sa ružnim ruskim kurvama, koji ti sve proizvoljno naplaćuju (u prevodu: ojade te). U Azerbejdžanu nema srpske ambasade, pa nikako ne bi bilo pametno praviti sranja po gradu, a i nije bilo nikakih povoda za takve stvari. Lokalci su mirni i svi do jednog su obučeni isto. Do jaja nagelirana kosa, obavezno minđuša, crna šabanska košulja do pola raskopčana, crne pantalone, lakovane cipele i naravno bele čarape. Pederikos stil Antonia Banderasa prilagođen za daleki istok. Žene se ređe viđaju na ulici. Imaju one malo starije koje su obučene po muslimanskom PS-u sa sve feredžama i onim plaštovima, a ove pretežno mlađe se oblače... hm... One bi rekle prozapadnjački, mi bi pre rekli k’o Turkinje. Zajednički im je samo neukus kada se radi o izboru boja. Izgledaju ko paunovi, šarenije od kineske radnje.

Da se vratim na navijački aspekt ekskurzije. Utakmica se igrala sledećeg dana. Do stadiona „Tofik Bakhramov“ došli smo busom, istim onim koji nas je vozio od aerodroma do hotela. Klasičan sovjetski višenamenski stadion, prvenstveno upotrebljivan za sletove, nešto kao partizanski JNA. Prijatno iznenađenje je bila improvizovana kafana, koja je ličila na onu sa barske železničke stanice. Još toče i pivo. Šta ti više treba? Da je ova birtija u bilo kojoj nemuslimanskoj zemlji sveta bilo bi umeće proći do šanka i naručiti piće, ali ovo je Azerbejdžan, i pored nas su bila samo dva pomahnitala Turčina, navijači Olimpika koji su pokušali da nam, imitirajući domaće, ali i divlje životinje savane, daju do znanja da će Vojvodina izgubiti. Oni su uz neko dete što je pokušalo da nas gađa zgužvanim papirom bili najžešći huligani. Ovde toga nema. Država nije ni policijska nego vojna, pa ti vidi sad da l’ ćeš da se zajebavaš. Uglavnom, smeštaju nas u jugoistočni deo stadiona, čija atletska staza biva okružena vojnicima. Jedan do drugog su se poređali skroz u krug. S njima nije bilo problema, osim kada je upaljena baklja nakon što je Đurić postigao gol koji nas je odveo u sledeće kolo UEFA kupa. Dobro smo izvukli žive glave, jer su vojnici mislili da pokušavamo da izvedemo teroristički napad (!). Navijanje sjajno, odlična zajebancija 90+ minuta. Iznet je i barjak, a pevao se standardan Firmin repertoar dopunjen novim hitom „momci iz Abšerona“, nastalim prethodne noći. Pesma nije prestajala sve dok nismo stigli na aerodrom, gde nas je sahvatao umor. Ipak, jedna ekipa kojoj nije bilo dosta brljavljenja okupira aerodromski kafić i pravi doslovno rečeno haos. Nove runde su neprestano pristizale, a donosio ih je konobar po imenu Aladin, koji je ubrzo zbog svog imena (ali i ekspeditivnosti) postao omiljen među nama. Čak je dobio i svoju pesmu koja se na momente orila terminalom. Ne može čovek ni da zamisli kako smo mi njemu izgledali i šta mu je bilo u glavi. Radiš dosadan posao na aerodromu u restoranu u koji dnevno sedne prosečno šest i po ljudi, i onda dodje 50 budala iz neke Srbije i peva ti pesmu na njihovom jeziku...

Sve u svemu, bilo je ovo jedno od najboljih gostovanja za sve nas, sve osim Š*****a koji je izgubio pasoš i ostao još nedelju dana sam bez igde ikoga, 3000 km daleko od kuće. Pustila bi njega policija, ali vojska ne da. Tj. dali bi oni, ali nisu pitali komandanta, a noć je, komandant spava, a niko ne sme da ga probudi... Pa sad ti vidi...

____________________________________________________________________

KUP UEFA : HAPOEL (TEL AVIV) - VOJVODINA

Drugo kolo kvalifikacija za Kup UEFA ponovo nas je spojilo sa ekipom koja ne pripada evropskom kontinentu, ali ipak učestvuje u ovom takmičenju. Iako smo priželjkivali ili fudbalski lakše ili kilometarski bliže protivnike odluka žreba je pala na izraelski Hapoel iz Tel Aviva. Svakako jedno od najudaljenijih gostovanja. Naravno, čim smo saznali krenulo je mozganje kako da uspemo da se dokopamo Izraela za koji nam opet ostaje samo avion kao jedino realno prevozno sredstvo. Lova je ovog puta bila presudni faktor, jer nakon pokušaja raznih kombinacija ipak se svelo na jednu jedinu varijantu i to let avionom na 5 dana boravka u Tel Avivu, jer avioni JAT-a lete samo sredom i nedeljom u ovu zemlju. Uspeli smo sve da organizujemo na vreme i sa dvadeset ljudi krenemo na ovo veoma udaljeno gostovanje. Jednostavno nismo imali pojma šta nas tamo čeka, jer ipak je to totalno vojna država gde i žene idu u vojsku i gde se ratuje svakih par godina.

Pred polazak na Surčin ekipa koja ne putuje nam je uz pivo i rakiju poželela srećan put i ovo ludačko gostovanje je moglo da počne. U busu atmosfera do usijanja, ne skida nam se osmeh sa usana, svi napaljeni, jedva čekamo da uđemo u avion. Pri ulasku u avion sve je bilo u najboljem redu, ali ipak posle neshvatljive bahatosti i drskog ponašanja dvojice državljana Izraela nastaje prebijanje istih. Vriska i dreka u avionu od ostalih putnika samo je dodalo ulje na vatru i sve to je dovelo u pitanje sam nastavak puta. Policija je ušla u avion, izvela nas i nakon sat vremena rasprave i ujedno kašnjenja leta nekako uspevamo da ih ubedimo da nas puste nazad, ali smo cenu platili tako što su na aerodromu ipak zadržana dva naša druga. Vidno nervozni zbog ove neplanske frke nastavljamo put avionom gde nas svi putnici od 7 do 107 godina preziru. Ipak, relaksaciju moždanih vijuga prilikom leta učinio je magazin JAT-a u kojem smo naišli na tekst o Matici Srpskoj, a videćete iz početnog citata zašto smo se prijatno iznenadili i ovde to spomenuli.

New review JAT Airways, avgust 2008.

Matica Srpska, tekst: Teodora Z. Janković

„U Novom Sadu postoji teorija po kojoj ovaj evropski grad počiva na 4 temeljna stuba civilizacijskog razvoja: najstarijim školama u Srba - „Zmaj Jovinoj“ i „Karlovačkoj“ gimnaziji (koju Novosađani svojataju bez pardona), najstarijem nacionalnom teatru – „Srpsko Narodno Pozorište“, najstarijem fudbalskom klubu „Vojvodina“, te najstarijoj instituciji kulture u nas, ali i jednoj od najstarijih u Evropi – Matici Srpskoj.“...

Sve pohvale Teodora, jer ovo je jedna veoma ozbiljna lokalpatriotska priča zasnovana na čistim činjenicama.

Nakon sletanja i izlaska iz aviona u kasne sate doživljavamo veliku promenu klime i vlažnosti vazduha, jednostavno te znoj oblije, a prva pomisao je bila: „Kako će naši igrači uopšte moći da igraju po ovoj klimi?“. Nemamo nikakvu pratnju iako smo očekivali Mosad da nas startuje, ulazimo u bus i pravac u hotel koji se nalazi u centru Tel Aviva. Prolazeći busom noću kroz grad shvatamo da tu i nema baš nekog noćnog života i da je grad ustvari klasično mesto na obali mora uz desetak ogromnih poslovnih, obaveštajnih i nekih drugih zgrada. Pri ulasku u hotel momak na recepciji ubrzo shvata da će mu u hotelu boraviti navijači, a ne fudbaleri Vojvodine kako je bilo najavljeno, tako da se malo uspaničio. Nakon raspakivanja krećemo da upoznamo grad nešto posle ponoći i posle duže šetnje shvatamo da ne treba tražiti klubove jer je radni dan, već zauzimamo mesto kod gradske plaže i tu cugamo do ranih jutarnjih sati. Za svaku pohvalu je što im mini marketi rade non-stop i što ih ima na svakom ćošku pa se pivo, brizeri i ostala alkoholna pića ispijala do iznemoglosti.

Četvrtak (dan kad se igrala tekma), budimo se rano i za pravo čudo svi su bili zdravi i mnogo napaljeni, naravno željni prolaska u prvo kolo Kupa UEFA. Može se reći da polako postajemo navučeni na evropska gostovanja, a pogotovo na ova ne-evropska. Cela ekipa spas od vreline traži u moru, koje je odlično poslužilo da se odmorimo pred tekmu. Popodnevne ripreme pred tekmu počinju kupovinom spreja i uzimanjem čaršava za parolu podrške našima koji su morali da prekinu put avionom i da se vrate kući, usput kreće i osvežavanje pivom i lagani polazak u predgrađe Tel Aviva – Jafo, gde se nalazi stadion. Autobus nas ostavlja ispred tribine sa domaćim navijačima 2 sata pre utakmice i tu dolazimo do prvog susreta sa njihovim navijačima. Naime, situacija je bila veoma komična iz našeg ugla, jer su njihovi navijači stojali sa par policajaca sa svim transparentima, barjacima, bubnjevima... i čekali da to unesu na tribinu. Ugledali su nas kako idemo prema njima i verovatno se pitali u sebi: „Odakle sad pa ovi?“, situacija za nepoverovati, ljudi su se skamenili, dok je policija kulirala neznajući o čemu se radi. Radi fazona dok smo prolazili kroz njih bukvalno im gazimo preko zastava, jer su stajale na trotoaru i zbog zaista indijanskog izgleda njihovih navijača nije nam palo na pamet da ih terorišemo i im rasturimo sve to. Ostavljamo ih zabezeknutih lica, blagi osvrt glavom za njima dok smo prolazili uz šmekersko namigivanje i osmeh. Tog trenutka im ništa nije bilo jasno, a ustvari ...sve im je bilo jasno. Usput tražeći kafanu navijamo ulicama i nalećemo na našeg najvećeg brata DD, tada postaje sve mnogo zanimljivije. U potrazi za pivom odlazimo malo dalje od stadiona i usput nalećemo na drugu grupu malo ozbiljnijih njihovih navijača, ali jednostavno teško nam je da se uklopimo u ceo taj svet tamo i da razgraničimo ko je ko, jer sve to izgleda kao teška indijaština što se navijačke kulture tiče, a može se reći i urbanog života uopšte. Prilazimo njihovoj grupi i jedan počinje da se neartikulisano dere „Partizan, Partizan...“ (???!!!), naravno bio je to isuviše dovoljan povod za pesničenje i razbijanje svih bednika koji su se tu zadesili, dok su neki njihovi sa druge strane zaštitne ograde (ulica je bila raskopana zbog radova i bilo je puno nekih ograda) iz daljine nas gađali flašama i kamenjem, ali ubrzo i oni beže van vidika, a u našim rukama ostaje po koji njihov šal, neke kape, a čak su im neki naši i majice skidali. Zbog murije krećemo da nađemo neku kafanu po ulicama i da iskuliramo, ali nakon duže potrage uspevamo (u tom zastarelom kvartu sa prestarim kućama na dva sprata) tek jedan market da nađemo i tu da se snabdemo većim količinama piva za usput. Uličice kroz koje smo prolazili su bile blagi užas, na kablovima za struju visile su mnoge nabačene obmotane patike (to im je neki fazon), a sa terasa su nas posmatrali lokalni ludaci i sirotinja. Nekako smo provalili put do stadiona i tamo nas je sačekala policija, koji su nam nešto kenjali, ali smo se pravili ludi dok smo završavali zalihe piva. Ulazimo na stadion koji bi uz malo sređivanja bio pravi navijački, bez atletske staze itd. Zauzimamo poseban sektor na zapadnoj tribini skroz do juga koji je uz sever bio prazan bez publike. Kačimo zastave, pozdravljamo se sa igračima koji se zagrevaju i već u startu kreće svađa i guranje sa policijom koja je bila jako konzervativna i stalno su nas nešto smarali, a tako je bilo sve do kraja tekme. Na istočnoj tribini preko puta nas, pravi se kop sa oko 500 domaćih navijača, koji tokom tekme prave dosta buke, melodije pesama su u evropskom stilu, dižu neke zastave na dve motke i barjake (kao Vošine), a inače se nazivaju Ultras Hapoel, mada mi nismo videli ni jednog ko je ličio na ultrasa. Nas iako je bilo samo 20 trudili smo se da pevamo bez prestanka i da se koliko-toliko čujemo po neverovatnoj sparini. Zbog očajne igre naših fudbalera i nakon primljenog trećeg gola, polako opada navijanje i svi razočarani shvatamo da je za nas takmičenje završeno. Dok čekamo bus da nas pokupi kod stadiona, prepucavamo se sa povećom grupom domaćih, čiji repertoar provokativnog skandiranja je bio „Al-ba-ni-ja“, „Ko-so-vo“, „Par-ti-zan“, naravno i pored bednog broja policije nisu smeli da nas napadnu i više ih nismo videli te večeri, uostalom kao i svih ostalih dana u Tel Avivu. Skenjani posle tekme odlazimo do brata Rusa koji ima najbolji i najjeftiniji market i odlazimo sa cugom do trga sa fontanom da ublažimo tugu i brlja traje sve do ranih jutarnjih časova... Taj trg sa fontanom je centralno mesto u gradu, nadvožnjak iznad raskrsnice puteva gde se ljudi šetaju ili otpadaju, a odmah je ispred našeg hotela, pa se tu najviše i cirkalo i do svitanja brljavilo. Svi imaju fenomenalne uspomene sa tog socijalnog mesta. Sutradan budimo se mamurni i izcrpljeni, kiselih faca zbog ispadanja iz takmičenja i ekipa se rasipa svuda po gradu da negde otpadne i ubije dan. Plaža je najviše izvukla negativne energije iz nas i uveče je opet palo dobro cuganje i druženje iako se moralo malo paziti, jer se rano ujutru išlo u sveti grad Jerusalim.

Polazak za Jerusalim je bio najavljen u 8 ujutru što je nekima baš teško palo jer su uspeli tek na koji sat da se odmore od ludog izlaska. Vodič za ovu jednodnevnu ekskurziju bio je stari Novosađanin Dule i bio je pravi čovek za ovu turneju od koga se moglo dosta naučiti, a pošto je veoma pozitivan lik držao nam je pažnju da ne zaspimo u vožnji. Čim smo stigli ozbiljnost ekipe je bila fascinantna, svi su shvatili da smo na mestu odakle sva naša verovanja potiču. Nikad se tako nismo osećali, tako ispunjeni Hrišćanstvom i Pravoslavljem i sve to proizvodi jake emocije koje ćemo nositi dok smo živi. Obilazak je trajao dosta dugo jer smo tražili da obiđemo sva sveta mesta. Najviše smo se zadržali u hramu Isusovog stradanja, pomolili se na Hristovom grobu i poklonili se kod ploče Miropomazanja sa zastavom Firme preko nje. Zaista je to bio najsvetiji dan u našim životima gde smo zauvek svijim imenima dodali i ime „Hadži“. Hodočašće se završava posetom Zidu plača i obilaskom kuće gde je nekad Sveti Sava uložio veliko bogatstvo od priloga kako bi i Srbi imali svoje mesto u ovom svetom gradu. Nažalost grad je doživeo neverovatne promene i uvek je bio mesto interesa i sukoba kroz svoju dugu istoriju. Ekskurziju nastavljamo posetom plaže na Mrtvom moru koja je u bliskoj istoriji pripadala Jordanu, dakle postoji i većih ludaka od Balkanaca u to smo se uverili dok smo prolazili kroz pustinje, naselja okružena bodljikavom žicom i visokim betonski zidovima. Saznali smo i kako se raspoznaju naselja kroz koja smo prolazili tako što zgrade sa ravnim krovom sa crnim bojlerom na vrhu pripadaju Arapima, dok su zgrade sa crvenim crepom u vlasništvu Jevreja. Spuštamo se ka Mrtvom moru koje se nalazi minus 420 metara ispod svake površine mora, takozvana depresija. To i nije more ali zbog veličine ga zovu tako, to je ustvari voda sa 33% rastvora minerala i soli. Ono šta uradiš je da uđeš u tu vodu gde ne možeš da potoneš jer je kao neko ulje i da se posle namažeš blatom koje je veoma lekovito. Naravno jedino smo se mi glupirali od svih prisutnih u toj velikoj odvratnoj bari. Pri povratku u Tel Aviv posećujemo i crkvu Svetog Đorđa u kojoj je on i sahranjen. Veče dočekujemo ispred hotela kod fontane u mirnoj atmosferi puna srca na sve šta smo videli i naučili toga dana. U nedelju uveče krećemo za Srbiju.

Ovo gostovanje je ostavilo ogroman utisak na sve nas i donelo nam veliko iskustvo.

„Mi smo Firma svuda prisutna...“.

____________________________________________________________________

PROUD WORKING CLASS YOUTH

DAWNING OF A NEW ERA

Pojava Mods-a na subkulturnoj sceni Velike Britanije šezdesetih godina 20. veka nepovratno je odredila dalju evoluciju omladinskih potkultura na fudbalskim stadionima. Iz Mod pokreta su se razvile dve dominantne struje na stadionima sedamdesetih i osamdesetih – Skinhead-i i Casual-i. No, da bi se došlo do ove dve subkulture bilo je neophodno dodati malo „inostranih sastojaka“ u čitavu priču. Zbog toga ćemo priču o Skinhead subkulturi početi osvrtom na Rude Boy pokret.

Šezdesetih godina 20. veka u siromašnim predgrađima Kingstona, glavnog grada Jamajke, rađala se autentična karipska podkultura mladih pod imenom Rude Boy. Terminom Rude Boy na Jamajci se originalno označavao maloletni delikvent ili sitni kriminalac. Pripadnici ove subkulture nisu se ponašanjem previše udaljavali od ovako određenog termina. Muzika jamajčanskih predgrađa bila je ska, rocksteady i reggae, a Rude Boys-i su plesali uz ove karipske ritmove i melodije obučeni po poslednjoj modi. Veliki uticaj na odevni stil ovih mladih buntovnika iz predgrađa imali su američki gangsterski filmovi i jazz i soul muzičari, pa su Rude Boys-i postali prepoznatljivi po svojim odelima i kravatama, skraćenim uskim pantalonama, pork-pie šeširima i neizostavnim naočarima za sunce. Kao što smo već pomenuli, Rude Boys-i su imali duboke veze sa sitnim kriminalom, a njihovom imidžu opasnih momaka doprinosila je i okolnost da su u šezdesetim obavljali poslove obezbeđenja u noćnim klubovima (tzv. „dancehalls“). Nasilje je jednostavno bilo neizostavni deo Rude Boy načina života.

Upravo šezdesetih godina započeo je talas masovnih migracija stanovništva karipskih ostrva (West Indies) u Veliku Britaniju. Sa masom svojih osobenosti, navika i običaja, ovi crni emigranti su doneli sa sobom i Rude Boy subkulturu na britanska ostrva. U interakciji sa zatečenim britanskim subkulturnim pokretima počelo je rađanje nove ere.

Sredina šezdesetih donela je podelu unutar originalnog Mod pokreta. Pojavom Hipika i njihovog boemskog ponašanja među Mods-ima se izdvojila struja koja je više naginjala pomodarstvu i kvazi intelektualnom bitničkom promišljanju stvarnosti. Ova grupa je ubrzo dobila nadimak Peacock Mods ili Smooth Mods. S druge strane, izdvajao se proleterski deo Modova puno skloniji nasilju, poreklom iz radničke klase koji je ubrzo nazvan Hard Mods ili Gang Mods. Pojavno se ova razlika izražavala u puno kraćoj kosi Hard Modsa koji su zbog toga ubrzo prozvani i Lemonheads (limunoglavi) ili Peanuts (kikiriki). Mešanjem Hard Mod i Rude Boy subkultura, 1968. nastali su prvi Skinhead-i.

Hard Mods-i su zadržali neke osnove stila originalnog Mod pokreta kao što su Fred Perry, Ben Sherman, Sta Prest, parke... Kao što je već pomenuto, Hard Mods-i su se odlikovali vrlo kratkom kosom i to isključivo zbog praktičnih razloga – velika većina njih je obavljala manualne fabričke poslove, a i kraća kosa je svakako predstavljala prednost u tuči. Postoji i teorija po kojoj je kratka kosa Hard Mods-a bila reakcija na dugu kosu buržoaske hipi kulture. Dolaskom Rude Boys-a Hard Mods-i su usvojili pre svega jamajčansku reggae, ska i rocksteady muziku, a potom i pork-pie šeširiće, gangsterska odela i uske skraćene farmerke. Dodajući ovom miksu nešto svoje – teške radničke cipele i čizme (Dr Martens i Grinders) – Hard Mods i Rude Boy stil izrodili su novu nasilnu subkulturu. Popularizaciji Skinhead pokreta doprinela je velika popularnost benda Slade koji je krajem šezdesetih potpuno usvojio skinhead ikonografiju (mada, po mišljenju mnogih, samo kao marketinšku strategiju), kao i velika popularnost nasilnih i seksualno eksplicitnih novela pisca Richarda Allena pod naslovima kao što su „Skinhead“ ili „Skinhead Escapes“. Zanimljivo je da je kraj šezdesetih doneo još jedan talas emigracije, ali ovog puta Britanaca u Južnu Australiju i to prvenstveno u grad Pert, koji je uticao na formiranje još jedne subkulture. Naime, mladi Britanci su na australijsko tle doneli Skinhead subkulturu koja se vremenom transformisala u osobenu australijsku subkulturu koja se zvala Sharpies.

Početak sedamdesetih obeležila je pojava Suedeheads-a, još jedne manje subkulture vrlo slične skinhead-ima. Suedeheads-i nisu bili isključivo pripadnici radničke klase, mnogi od njih su pripadali sloju „belih okovratnika“, pa se to uveliko odražavalo i na njihov stil koji je odražavala malo duža kosa, „krombi“ i „McLoud“ kaputi, odela, džemperi, Sta-prest pantalone umesto džinsa i cipele puno lakše od regularnog Dr Martens-a. Još jedan modni detalj kod Suedeheads-a bilo je nošenje crvenih ili plavih čarapa, dok su Skinhead-i obično nosili crne ili bele. Karakteristika Suedeheads-a bila je da su uvek bili okruženi brojnim devojkama za razliku od Skinhead-a kojima je prevashodni cilj bio odlazak na fudbalske mečeve koji su bili savršena mesta za pronalaženje nevolja. Muzika Suedeheads-a bila je istovetna kao i muzika Skinhead-a, dakle reggae, soul, ska, kao i glam rock grupe poput Slade, The Sweet i Moot The Hoople. Suedehead stil opisan je i u filmu Bronco Bullfrog, ali i u noveli Richarda Allena „Suedehead“. Kao što je već pominjano, pojava punka je inicirala obnovu brojnih subkultura aktivnih u šezdesetim i sedamdesetim, pa je tako 1977. oživljena i Suedehead subkultura prateći obnovu Skinhead pokreta. Suedehead je imao malo poklonika u tom revivalu, a svakako najpoznatiji među njima je bio osnivač i basista legendarnog Oi! benda The Four Skins, Hoxton Tom McCourt.

Skinhead-i su se od samih početaka razlikovali od svih do tada poznatih subkultura. Činjenica da su poticali iz radničke klase uticala je na to da se među Skinsima gajila veoma velika klasna svest i ponos na pripadnost radničkoj klasi. Baš zbog te okolnosti Skinsi su se odmah usko vezali uz fudbal, odnosno uz navijačke mase koje su tih šezdesetih i sedamdesetih u velikoj većini slučajeva činili ljudi iz siromašnijih društvenih slojeva. Ubrzo su Skinhead-i postali vrlo prepoznatljivi i upadljivi na engleskim fudbalskim stadionima na kojima je u to doba bio vrlo popularan i još jedan stil veoma sličan Skinhead-ima – Bootboy stil. Bootboys-i (Čizmaši) bili su mladići gotovo istovetnog mentaliteta kao i Skinsi, samo što su se donekle pojavno razlikovali od Skinsa. Kao što i samo ime govori, Bootboys-i su takođe nosili Dr Martens ili Grinders čizme, ali nosili su šire (uglavnom Sta-prest) pantalone, košulje i džempere, kao i krombi kapute i imali su duže kose, tj. frizure „fudbalerke“. U suštini, Bootboys-i su predstavljali navijačku modu šezdesetih i sedamdesetih. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stadionska kultura iznedrila je još jedan stil vrlo sličan Bootboys-ima – Herberts-e. Herberti su zapravo predstavljali autentičan huliganski stil i modno su predstavljali miks Punk, Skinhead i Bootboy subkultura. Bendovi koji su bili najbliži Herbertima bili su Cockney Rejects i The Ejected. Pojava punk muzike i revolucionarna energija koje su nosile poruke punk pesama u mnogome je uticala i na Skinse. Upravo Cockney Rejectsi pripadali su prvoj generaciji punk bendova. Na njihovom albumu prvencu „Volume 1“ (1979.) treća numera nosila je naziv „Oi, Oi, Oi“. Nedugo zatim njihov menadžer Garry Bushell (alijas Gal Gonad) celom jednom muzičkom pravcu unutar punka dao je ime Oi!. Praktično, Oi! je uzvik dozivanja u istočno-londonskom Cockney slengu. Time je Bushell želeo definisati novu proletersku, narodnu, struju unutar sve više komercijalizovanog punka. Oi muzika se odlikovala srednjim tempom i karakterističnim deonicama ritma „dvojke“ na bubnjevima uz nezaobilazne horske refrene u stilu navijačkih pesama. Tematika Oi tekstova bila je odražaj stavova mladih radničke klase – bunt prema postojećem društvenom stanju, socijalna obespravljenost nižih društvenih slojeva, policijska represija, fudbal i nasilje na fudbalskim stadionima, ali i svakodnevne teme poput otpadanja u pabu sa ekipom, odvajanje devojaka, itd. Nakon Rejectsa ubrzo se pojavila masa novih Oi bendova širom Engleske među kojima su se kvalitetom izdvajali The Four Skins, The Last Resort, Cock Sparrer, The Business, Blitz, Infa Riot, Combat 84, Sham 69, Blood, kasnije i The Oppressed, Section 5, itd. Zanimljivo je bilo to da je većina ovih bendova otvoreno podržavala neki fudbalski tim, pa je zbog toga na Oi koncertima redovno dolazilo do nasilja pošto je verovatno svaki fudbalski tim u Engleskoj krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih imao skinhead grupu na svojim tribinama. Svakako najbrojnija skinhead populacija okupljala se na West Ham United-ovom Upton Parku i Millwall-ovom Denu. West Ham je imao podužu listu svojih navijača među popularnim oi-punk bendovima, a najznačajniji su Cockney Rejects, Cock Sparrer, The Business, kao i verovatno najznačajniji heavy metal bend ikada Iron Maiden. Millwall-u su pripadali The Last Resort i sjajni ska bend Arthur Kay & The Originals. Upravo zbog toga nasilje na koncertima ovih bendova bilo je jezivo. Najpoznatiji slučajevi navijačkog nasilja na koncertima je svirka C. Rejectsa u Birmingham-u kada su članovi benda potpomognuti sa tridesetak članova ICF-a koji su ih svuda pratili vodili rat sa navijačima Aston Villa-e, Birmingham City-a i WBA unutar kluba u kom je trebala biti održana svirka. Slična stvar desila se na jednoj svirci The Last Resort-a. Na koncert krcat Millwall-ovom ekipom banula je naoružana ekipa Queen’s Park Rangers-a u potrazi za ekipom West Ham-a i ubrzo je počeo celovečernji rat koji je rezultirao potpunim demontiranjem lokala i desetinama povređenih ljudi.

Sve u svemu, West Ham-ova ekipa Under Fives koja je predstavljala novu generaciju huligana nakon moćnog ICF-a, bila je sastavljena isključivo od belih i crnih Skinheada. Isto tako, moćna skinhead ekipa koja se proslavila nošenjem hirurških maski na licu bio je i Millwall-ov Treatment 28. Pevač benda Combat 84, Chubby Chriss, kao i drugi pevač The Four Skins-a, Tommy Panther bili su u jednom periodu lideri tribine Chelsea, na kojoj je i dan danas neponovljiva legenda i doživotni lider Chelsea sada šezdesetogodišnji Skinhead Steven Hickmot – Hickie. Na huliganskoj sceni Engleske sedamdesetih veoma cenjen lik bio je i pevač benda The Oppressed i utemeljivač SHARP pokreta Roddy Morreno. On je bio top boy zloglasnog Cardiff-ovog Soul Crew-a, a zbog fudbalskog huliganizma je proveo neko vreme i u zatvoru gde je upoznao svoga budućeg gitaristu sa kojim će kasnije osnovati bend The Oppressed. Brojni Skinhead-i pratili su i Manchester City, Tottenham, Leeds, Aston Villa, Fullham itd., mada, kao što smo već rekli, nije bilo kluba u Engleskoj kog nije pratila brojna skinhead armija.

Do današnjih dana za Skinhead subkulturu vezane su brojne kontroverze podsticane uglavnom izveštavanjem masovnih medija, ali i dešavanjima unutar samog pokreta tokom poslednjih četrdeset godina. Najbitnije kontroverze vezane za skinheade tiču se agresivnosti ove subkulture i sa tim povezanim učešćem u fudbalskom huliganizmu, kao i u političkim opredeljenjima članova ove subkulture. Ovaj poslednji razlog i danas izaziva najveće nedoumice u najvećem delu javnosti, pa se kroz masovne medije i javnu percepciju Skinhead-i uglavnom doživljavaju kao sledbenici desničarskih ideologija. Vođeni golim činjenicama potrudićemo se da ovde demistifikujemo takva shvatanja i pokažemo ih netačnim.

Originalni Skinhead-i iz 1968. zauzimali su uglavnom apolitične stavove izuzimajući čvrstu vezanost uz položaj radničke klase i izrazito neprijateljstvo prema privilegovanim, bogatijim društvenim slojevima. Iz takve atmosfere rodilo se i ogromno neprijateljstvo prema Hipicima čiju su pobunu smatrali prividnom pobunom buržoaske dece protiv društvenog sistema svojih roditelja. U tom smislu postojao je prezir prema nenasilnom otporu Hipika postojećem sistemu, za koji su Skinsi smatrali da je besmislen i da zapravo koristi takvom sistemu stvarajući privid njegove demokratičnosti. Važno je istaći da su postojale brojne grupe crnih Skinheada uglavnom proisteklih iz rude boy pokreta, osobito aktivne u velikim emigracionim centrima Engleske kakvi su Birmingham ili Leicester. Crni i beli Skinheadi zajedno su delili ljubav prema tada aktuelnim ska i rocksteady izvođačima poput Desmonda Dekkera, Derrick Morgana, Laurel Aitkena, Judge Dredda, bendova Symarip, The Pioneers, The Maytals, The Upsetters, The Skatalites, itd. Pored toga slušali su se i britanski rock bendovi poput Sladea (krajem šezdesetih se deklarisali kao Skinsi) i The Sweet.

Međutim, sama činjenica da su Skinhead-i poticali iz radničke klase i samim poreklom nosili razna nezadovoljstva postojećim društvenim stanjem, bila je odlučujuća da se već sredinom sedamdesetih pojave prvi politični Skinhead-i. Naravno, kako to već biva sa politikom, krenule su prve podele unutar Skinhead pokreta na političkoj osnovi. Jedan deo bio je blizak beloj nacionalističkoj organizaciji National Front, a kasnije i partiji B. N. P. Ove organizacije su socijalnom demagogijom i antiemigrantskom propagandom koristile mlade Skinse u napadima na emigrante sa Kariba i iz Azije, pa su mediji već tada prišili etiketu rasizma i neonacizma celokupnoj Skinhead subkulturi. Naravno, senzacionalističku žutu štampu nikada nije zanimala celokupna slika o Skinhead-ima. Od samih početaka pokreta postojali su i levo orijentisani Skinsi i to uglavnom u izrazito industrijskim i rudarskim delovima Severne Engleske, u gradovima poput Sunderland-a i Newcastle-a, kao i u Škotskoj. Radničko poreklo i izražena klasna svest Skinhead-a našli su svoju prirodnu artikulaciju na levici i to uglavnom kroz aktivizam u organizaciji Socialist Workers Party. Međutim, značajan deo Skinhead-a nije sebe video u ovoj političkoj podeli. Takvi Skinhead-i su se počeli deklarisati kao tradicionalni ili apolitični Skinhead-i ne želeći da se opredeljuju ni za levicu, ni za desnicu. Kako su se sedamdesete bližile kraju, Skinhead subkultura je bledela i gubila na značaju i brojnosti sve do pojave subkulturne revolucije u vidu Punka.

Punk je doneo veliku energiju pobune koja nije mimoišla ni tradicionalno buntovne Skinhead-e. Oi Skinhead-i smatrani su tvrdokornim beskompromisnim krilom punk pokreta. Kontroverze oko Skinhead-a mediji su stvorili zbog njihovog učešća u fudbalskom nasilju i vezanosti jednog broja Skinsa uz politiku. Politička podela nastala već sredinom sedamdesetih unutar pokreta samo se radikalizovala pojavom punka 1977. Najzaslužniji za masovnu pojavu Naci Skinsa u ranim osamdesetim bio je bend Skrewdriver. Bend se među Skinhead publiku probio albumom prvencom „All Skrewed Up“ (1977.) koji je bio u pub rock fazonu i koji je odisao klasičnom skinhead tematikom poput socijalne nepravde, fudbala, policijske represije, i sl. Već drugim albumom ovaj bend pod vođstvom Ian Stuarta zabrazdio je u polje neonacizma i antiemigrantskim i rasističkim tekstovima stekao poklonike među jednim delom dezorijentisanih Skinhead-a. Vrlo brzo Ian Stuart se nametnuo za lidera neonacistički orijentisanih Skinhead-a stvorivši internacionalnu nacističku organizaciju pod imenom Blood & Honour i muzički pravac R.A.C. (Rock Against Communism) koji i dan danas funkcionišu. Ian Stuart je 1993. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Naravno, najveći deo Skinhead-a nije prihvatio naci ideologiju poznavajući korene ove subkulture koja je svoje izvorište imala i u jamajčanskoj, dakle crnačkoj Rude boy potkulturi. Bendovi koji su u startu odbacili bilo kakvu vezanost uz nacizam bili su Cockney Rejects, The Four Skins, The Business, Blitz, Last Resort,... i uopšte velika većina bendova koji su se svrstavali pod Oi kategoriju. Ovi bendovi odbacili su vezanost uz bilo koju ideologiju, bilo desnu ili levu, ali su zadržali snažan osećaj pripadnosti radničkoj klasi i oštar kritički stav prema stanju u britanskom društvu. Tokom godina koje su dolazile, senzacionalizma gladni „žuti“ mediji sve više su eksploatisali priču o naci ideologiji Skinhead-a, pa se javila potreba za još jasnijim distanciranjem Skinhead-a od nacizma. Predvodnik takve tendencije bio je pevač Oi benda The Oppressed Roddy Moreno. Na jednom od svojih putešestvija Moreno se u New Yorku susreo sa nečim potpuno novim za njega. Bili su to Skinheadi koji su se nazivali SHARP (Skinheads Against Racial Prejudice). Ova grupa Skinsa želela je da jasno pokaže javnosti svoju odbojnost prema naci ideologiji, pa je za logo SHARPA uzeta kaciga Trojanca koja je bila amblem engleske muzičke izdavačke kuće „Trojan Records“ koja je šezdesetih i sedamdesetih izdavala skinhead muziku (ska, rocksteady, bluebeat, skinhead reggae) crnih izvođača. Ovom simbolikom želela se istaći veza originalnog Skinhead pokreta sa crnom kulturom i tako zapušiti usta svim onima koji su Skinhead-e identifikovali sa nacizmom. Ubrzo zatim Roddy Moreno je iskoristio svoje kontakte sa Skinsima širom sveta koje je ostvario kroz rad grupe The Oppressed i raširio SHARP ideju gde god su postojali antifašistički orijentisani Skinhead-i.

Od samih početaka Oi muzike postojali su i bendovi i grupe izrazito levo orijentisani, a glavni predstavnici bili su Angelic Upstarts, The Burial, Red London, Redskins, itd. Ovi bendovi su bili izrazito angažovani na polju borbe za radnička prava i borbe protiv fašizma, a iz toga je danas istekao pokret pod nazivom RASH (Red and Anarchist Skinheads). Uz sve ove skinhead podele održao se i jedan povelik broj Skinhead-a koji je sebe nazvao Traditional Skinhead-s. Ovako orijentisani Skinhead-i neguju vrednosti originalnog Skinhead pokreta, pa često koriste krilaticu „Spirit Of 69“ kako bi dočarali svoja stajališta. Oni uglavnom slušaju tradicionalnu skin muziku kao što su ska, soul i reggae, neguju tradicionalni stil oblačenja i nedvosmisleno su antifašistički orijentisani, iako uvek ističu da ne podržavaju nijednu ideologiju.

U svakom slučaju, sve kategorije Skinhead-a učestvovale su u zlatnom dobu engleskog fudbalskog huliganizma tokom sedamdesetih i osamdesetih. Njihovo učešće u ovom fenomenu dovelo je do toga da je u jednom momentu engleska javnost počela prepoznavati prosečnog navijača kao Skinhead-a. Nakon čuvenih fudbalskih tragedija na Haysell-u, Hillsborough-u i Leeds-u posle kojih se konzervativna vlada Maggie Tatcher odlučila obračunati sa engleskim navijačkim pokretom, krenuo je lov policije na Skinhead-e. Zbog svog karakteristično upadljivog izgleda i imidža huligana Skinsi su postali laka meta za policiju. U tom periodu javila se potreba za kamufliranjem kod velikog broja Skinsa koji nisu želeli napustiti huliganizam. Time je krenula eksplozija „Casual“ stila koji su nekadašnji Skinhead-i masovno prihvatili želeći da izmaknu pažnji policije. Upravo tada, u drugoj polovini osamdesetih krenulo je lagano zamiranje Skinhead subkulture na britanskim ostrvima. No, subkultura se već toliko raširila na celoj planeti da je bilo nemoguće ugasiti Skinhead pokret.

Nakon dugo godina zatišja, neka vrsta Skinhead i Punk revivala dogodila se sredinom devedesetih godina. Zanimljivo je da se ovaj revival dešavao pre svega van Engleske i to u Nemačkoj kroz rad bendova poput Oxymoron, 4 Promile, Loikamie i brda ska bendova, u Italiji (Los Fastidios, Banda Bassoti...), Americi (Dropkick Murphys, Templars, The Bruisers, masa hard core bendova), Švedskoj (Voice Of Generation, Guttersnipe, Perkele), u eks Jugoslaviji (pre svega Novi Sad), Poljskoj (Analogs, Ramzes & The Hooligans, Bulbulators), Japanu, itd. Engleska scena dobila je injekciju putem Holidays In The Sun festivala koji se održava svakog leta od 1999. godine. Ideja festivala je da okuplja bendove iz celog sveta na tlu Engleske, ali sa akcentom na starim bendovima s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ta manifestacija inicirala je ponovna okupljanja svih legendarnih Oi-punk bendova, pa su danas nakon mnogo godina pauze aktivni i Cockney Rejects, The Four Skins, Angelic Upstarts, Menace, The Crack, Slaughter And The Dogs, Sham 69 i svi iole značajniji bendovi prve oi-punk generacije. Devedesete su donele i svežu krv na engleskoj sceni u vidu bendova Hard Skin, Deadline, The Filaments, Argy Bargy, The Warriors, itd.

Oi! je jedna mala reč, uzvik koji je postao planetarno značajan u doba interneta kada više ne postoje duhovne granice i kada je dostupnost informacija omogućena gotovo svakom. Političke podele među Skinsima danas su još izraženije nego ranije, a njihova prisutnost na fudbalskim stadionima ogleda se u delovanju kroz „Casual“ stil kom ćemo posvetiti više pažnje u narednim brojevima.

2009-11-16T11:42:00.000-08:00

HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com

Huk sa severa br.3

Sadržaj (116. Strana):

- U sećanju

- Crna sezona

- Istorija FK Vojvodina 3. deo

- Legende kluba: Vujadin Boškov

- FK Vojvodina u sezoni 2007/08. proleće

- Podmukli udar na klub

- Navijački izveštaji sezona 2007/08. Proleće

- Lešinari Banjaluka

- Foto priča: Graffiti

- Memorijalni turnir u fudbalu D.Dimitrijević

- Graffiti

- Tattoo

- Press clipping: To my kibice

- Subkultura: Mods

- Novosadska muzička scena

- Retro galerija

______________________________________________________________________

IMA LI I DALJE SMISLA?

Još jedan običan usrani ponedeljak, taj mučni početak radne nedelje, bio je na izdisaju. Spremaš se da legneš i time okončaš taj nezanimljivi dan, a onda ti zazvoni telefon i sa druge strane čuješ drhtav glas koji ti saopštava: «Lonac je ubijen!». Prvo ne veruješ, teško je poverovati da zauvek nema drugara kojeg si video i sa kim si pričao tog dana, ali ozbiljnost u glasu sagovornika razbija ti svaku nevericu i shvataš da nije zajebancija. Potpuno šokiran ostaješ prikovan za stolicu i ne možeš da se pomeriš. Iz minuta u minut telefon nanovo zvoni i glasovi drugara potvrđuju tu užasnu vest. Sediš nepomično i jedino što tvoj skrhani um uspeva da proizvede je pitanje: zbog čega?

Pokušaćemo ovim tekstom po hiljaditi put od kada više nema Deje da se zapitamo zbog čega? Unapred znamo da nijedan razlog, nijedna navijačka strast i mržnja ne može dati racionalno opravdanje zašto Deje više nema. Pokušaćemo da analiziramo stvari koje se dešavaju u «navijačkom» svetu Srbije da bi shvatili zašto se dešavaju ovakve tragedije i da bi pokušali toj pošasti da stanemo na put, jer najmanje što želimo je da se ovako nešto bilo kome ponovi, da još jedan ljudski život bude ugašen bez razloga, da još jedna porodica ostane zavijena u crno.

Reč navijački smo namerno stavili pod navodnike malo pre, jer će se svako normalan složiti da dobar deo srpskih navijačkih grupa već odavno nema veze ni sa čim navijačkim, a o nekakvom ultra mentalitetu tih grupa da i ne govorimo. Davno su naše grupe (a tu pre svega mislimo na dve najveće, cigane i grobare) postale poligon za vršenje različitih kriminalnih radnji i delovanje raznih udbaških i političkih grupacija koje kroz grupe ostvaruju svoje interese koji nemaju nikakve veze ni sa tim navijačkim grupama ni sa iskazivanjem ljubavi prema voljenom klubu. Dodamo li na to i opštu društvenu klimu koja je i uzrok takvog stanja srpske navijačke scene, imamo za rezultat gubitak ljudskih života. U društvu u kom su idoli i uzori nepismeni i bahati koji su i nosioci najviših državnih funkcija i koji time oblikuju svest mladih u ovoj zemlji, šta treba očekivati na navijačkoj sceni? Takvi poseduju moć formiranja svesti mladih ljudi kroz obrazovanje i medije koje kontrolišu. Radili to svesno ili ne, političari formiraju ljude kojima je ubistvo rivalskog navijača sredstvo za lečenje ličih frustracija i dubokih kompleksa koje nose u sebi. Formirane su hiljade degenerika koji se ponose činjenicom da nisu u životu pročitali ništa i kojima je osnovni cilj da bude «opasan». Toliko opasan da su mu u osnovnoj školi otimali užinu i da se nikada u detinjstvu nije potukao, pa sada olovom pokazuje koliko je «opasan». Ne videći, naravno, da tako uništava i sebe i druge. I, naravno, kakve to veze ima sa navijanjem? Sa cepanjem grla dok urlajući pokušavaš da pomogneš klubu kojeg voliš, sa odlaskom na gostovanje sa drugarima sa kojima si odrastao gde čuvate leđa jedan drugom u neprijateljskom gradu, sa trudom i mukom koje si danima ulagao da napraviš koreografiju kojom ćeš pokazati da si i u stilu bolji i jači od omraženog rivala? Kakve to veze ima sa životom kog si posvetio bodrenju voljenog kluba zbog čega si stekao gomilu iskrenih prijateljstava? Nikakve, naravno.

I zato stoji ono pitanje u naslovu teksta: ima li i dalje smisla? Za nas ogrezle u ljubavi prema Vojvodini, smisla će se uvek naći. I onda kad ti se sruši ceo taj svet kao što nam se svima i srušio nakon Dejinog ubistva, upravo život koji je naš drug dao, viteški, golim rukama braneći čast svog Novog Sada, svoje Vojvodine i svoje Firme, braneći tako i naš način života i naš obraz, obavezuje sve nas da ne pokleknemo. Da smognemo snage da očuvamo autentičnu navijačku svest i naš originalni stil koji se pred pošastima sveopšteg društvenog primitivizma polako gubi.

____________________________________________________________________

CRNA SEZONA

Nijedna sezona u istoriji naše grupe nije bila teža za sve nas od ove koja je za nama. Grupa je bila na prekretnici nakon odlično odrađene prethodne sezone koja je bila verovatno najbolja ikada, i samim tim se nalazila pred iskušenjem koje je podrazumevalo da se i u novoj sezoni nastavi u istom stilu. Objektivno, nismo ponovili prošlogodišnje izdanje, a sezona se završila najvećom tragedijom u istoriji grupe. Ne želimo da guramo probleme grupe pod tepih, jer samo iskrenošću prema sebi samima možemo prevazići ove probleme. Samo jasno detektovanje problema može dovesti do njegovog rešavanja.

Krenimo redom.

Sezonu smo počeli evro mečevima sa madridskim Atletikom, gde smo na revanš meču imali verovatno najbolje izdanje do sada, sa gotovo savršenom organizacijom tekme sa naše strane. Tada je započela prošlosezonska odluka da svi stojimo pod jednom zastavom. Podsetićemo, ovakva odluka bila je motivisana željom da se što više ojača jedinstvo među svim navijačima Vojvodine i da se formira što veće čvrsto jezgro grupe koje će uspeti da iznese iskušenja održavanja i poboljšanja standarda koje je grupa sebi nametnula u prethodnoj sezoni. Nakon uvodnog dela sezone gde je u početku izgledalo da jezgro zaista jača, iako je nešto manja brojnost u odnosu na sezonu za nama bila evidentna, kako je sezona odmicala problemi u grupi su postajali sve veći. Umesto da simboličnim stajanjem pod jednom zastavom izbrišemo eventualne razlike među podgrupama, ove razlike su se samo produbljivale. Iako na ogradi naše tribine nije postojala podela među podgrupama, ona je itekako bila prisutna među ljudima na tribini. Pokazalo se da se dobar broj ljudi prevashodno identifikuje sa svojom podgrupom, pa tek onda sa grupom u celini. Po našem mišljenju to nije dobro, ali ispalo je da je to mišljenje većine i kao takvo se mora poštovati.

Druga negativna tendencija u grupi je, kao i mnogo puta do sada, nametnuta spolja. Čini se da smo u prethodnoj sezoni, čini se nesvesno, napustili naš stil koji smo običavali nazivati originalnim (naravno pri tome ne mislimo na materijalne stvari koje krase našu grupu). Počeli smo previše nalikovati na ostatak srpske navijačke scene koju, ruku na srce, u glavnom odlikuje odsustvo kreativnosti. Kop nam je izgledao monotono i delovao je isto iz tekme u tekmu. Neki obrasci ponašanja na našoj tribini su bili kao preslikani sa drugih tribina. Pod time mislimo (pre svega kao najočigledniji primer) na famozno stajanje u prvim redovima tribine kao da je to stvar prestiža. Zaista ne postoji nijedan kriterijum po kom se stiče pravo stajanja u prvom redu Severa. To može svako i to nije mesto na kom se stiče navijačka reputacija. Paradoksalno zvuči, ali je istina da je u gornjim redovima Severa već duže vreme veći prosek godina nego u donjim. Svi bi konačno trebalo da shvate da se reputacija među Firmašima ne stiče poziranjem već lojalnošću voljenom klubu, grlom, dlanovima i šakama. Da ne bi baš sve otišlo u kritičkom pravcu, valja reći da smo kroz nekoliko akcija (koreografije, protest) prednjačili u borbi protiv represije nad navijačima i „Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim borilištima“.

Kraj ove teške sezone za našu grupu obeležilo je tragično ubistvo jednog od najistaknutijih i najhrabrijih ljudi koje smo ikada imali – Dejana Dimitrijevića Lonca. Nakon ovoga teško je bilo pronaći bilo kakvu motivaciju za nastavak rada grupe. Mnogi od nas zapitali su se da li vredi nastaviti sa borbom kojoj smo posvetili značajan deo svojih života. Posle mnogo personalnih i kolektivnih preispitivanja čini se da je pronađen zajednički rezon. Najlakše bi bilo nakon svega napustiti stvar za koju je jedan od nas, i ponajbolji među nama, dao sve što je imao, tj. sam život. Bilo bi kukavički. Upravo život koji je naš prijatelj položio braneći slavno ime Vojvodine, braneći ulice Novog Sada i ime svoje Firme obavezuje sve nas koji se smatramo navijačima Vojvodine i Firmašima da sada jače nego ikada zbijemo redove i jedinstveno nastavimo borbu započetu još 1989. godine. Životna borba i viteška etika Dejana Dimitrijevića nas obavezuju na to!

____________________________________________________________________

KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA 1966./67.

Bilo je to dobri svete one lepe šezdeset šeste. Svet se lagano njihao u ritmu Bitlsa, održan je Svetski kup u Engleskoj, suprotnosti između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka pretile su uništenjem čitavom čovečanstvu, a naš Novi Sad, još uvek opijen od šampionskog slavlja, spremao se da bar za kratko postane jedna od fudbalskih prestonica Evrope.

Ne možemo sa sigurnošću reći da li su mladići koji su pod velom tajnosti osnovali klub 6. marta 1914. godine sanjali da će Vojvodina jednog dana igrati u najelitnijem klupskom takmičenju u Evropi, ali eto, te 1966. godine Vojvodina je krenula na sam evropski vrh. U letnjem prelaznom roku klub su napustili iskusniji igrači Nikolić i Pavlić, a kao pojačanja su stigli Dobrivoje Trivić, Zoran Dakić, Vladimir Rakić, Milan Stanić, Josip Zemko i Svemir Đorđić.

Žreb je hteo da Stara Dama srpskog fudbala svoj prvi valcer u Kupu šampiona odigra u Beču protiv Admire. Vojvodina je pred meč dobila ulogu blagog favorita, a tog 8. septembra Novosađani su na stadion Prater pred 10000 gledalaca istrčali u sledećem sastavu: Pantelić, Radović, Vučinić, Sekereš, Brzić, Dakić, Takač, Savić, Trivić, Đorđić i Pušibrk. Početak meča je pripao Austrijancima, a tada, po rečima Vujadina Boškova, naše igrače su probudili navijači, njih nekoliko stotina, koji su gromoglasnim navijanjem utišali čitav Prater. Takač, Trivić i kompanija polako su preuzeli igru, šanse su se ređale jedna za drugom i samo tendenciozno suđenje sudijske trojke koja je došla iz SR Nemačke sprečilo je Vojvodinu da ubedljivo pobedi na ovom meču. Gol odluke pao je u 80. minutu. Nakon lukavo izvedenog kornera od strane Savića na loptu je natrčao Silvester Takač koji ju je topovskim udarcem smestio u desni donji ugao golmana Admire.

Kratak video izveštaj sa utakmice:

http://www.youtube.com/watch?v=qEZKl9XL3oI

Na žalost, ovu blistavu igru crveno-belih mogli su samo da vide oni navijači koji su uspeli da stignu do Beča, jer Radio Beograd nije prenosio meč, dok je Radio Novi Sad vršio prenos samo na mađarskom jeziku. Posle ove istorijske pobede postavilo se i pitanje postavljanja osvetljenja na stadionu, jer se očekivalo da u ovom najprestižnijem klupskom takmičenju na svetu Vojvodina bude dostojan domaćin svojim takmacima. Grad, pokrajina, kao i sportske asocijacije ostali su nemi na ovaj gorući zahtev tako da je odmah postalo jasno da Vojvodina ovaj problem može da reši samo uzdajući se u sebe i u pomoć svojih navijača.

Revanš meč odigran u Novom Sadu 21. septembra dokazao je onu tvrdnju da se najteže dobijaju one utakmice za koje se očekuje da su već unapred dobijene. Novosađani nisu računali na katastrofalno suđenje sudijske trojke iz Švajcarske koji su tokom čitavog meča pružali pomoć gostima iz Beča. Sekereš je opravdano isključen u 41. minutu meča, ali ni brojčana premoć i sudijska pomoć nisu bili dovoljni Admiri da postigne gol protiv nadahnute Vojvodine. Pred 15000 vernih navijača Vojvodina je nastupila u sledećem sastavu: Pantelić. Radović, Vučinić, Sekereš. Brzić, Dakić, Takać, Savić, Đorđić, Trivić i Pušibrk. Meč se završio najnepopularnijim rezultatom 0-0, što je značilo da Vojvodina zbog pobede u Beču nastavlja dalje svoje evropsko putovanje.

Nakon uspešno prebrođenog prvog izazova željno se iščekivalo ime novog suparnika. Žreb je bio nemilosrdan, kao protivnika dobili smo aktuelnog prvaka Španije i velikog favorita za osvajanje takmičenja: Atletiko iz Madrida. Madriđani, predvođeni trenerom Otom Glorijom (koji je postigao veliki uspeh na tek nedavno završenom Svetkom prvenstvu u Engleskoj sa reprezentacijom Portugala) i igračima svetskog glasa - Mendozom, Kolarom, Romerom i Sančezom, su bili apsolutni favoriti u ovom dvoboju. Nakon dužeg pregovaranja između rukovodstava dva kluba rešeno je da se prva utakmica igra u Novom Sadu. Tokom pregovora Španci su postavljali pitanja: gde se nalazi Novi Sad, da li tamo ima hrane i vode, da li postoje kupatila, itd. Ovakva potcenjivačka pitanja ubedila su tehničkog direktora Vujadina Boškova da će Vojvodina sigurno pobediti i eliminisati iz daljeg takmičenja nadmene Špance.

Novi Sad se spremao za fudbalski spektakl kakav još nije video stadion „Karađorđe“ (tada još uvek Gradski stadion). Gradski oci i političke organizacije ostali su gluvi na apele iz rukovodstva kluba da se pomogne sređivanje stadiona, tako da je Vojvodina još jednom iz svojih sredstava i uz pomoć navijača uradila čitav posao.

Vojvodina je bila oslabljena za neigranje Sekereša koji je dobio crveni karton u meču sa Admirom, te je tog 17. novembra 1966. godine nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Dakić, Takač, Savić, Radosav, Trivić i Pušibrk. Pred 20000 vatrenih navijača jugoslovenski šampion je prosto oduvao sa terena favorizovane Madriđane. Nošeni frenetičnom publikom Novosađani su stigli do vođstva već u trećem minutu, kada je Takač pogodio mrežu nemoćnog Madinabentina. Šanse su se ređale ali mreža Madriđana je mirovala. Nakon promašaja Vojvodine ponovo se obistinilo nepisano pravilo fudbalske igre koje kaže da ukoliko promašiš svoje šanse kazna neizbežno sledi i Madriđani su izjednačili rezultat u 66. minutu. Međutim, to nije bio znak za demoralizaciju ekipe i navijača, već su svi dodali još više snage i pogocima Pantelića u 72.minutu i Brzića u 85. minutu, Vojvodina je rešila ovaj meč rezultatom 3-1 u svoju korist.

Golovi sa utakmice-

http://www.youtube.com/watch?v=1CLH0r6RBro

TV prenos ovog fudbalskog događaja je izostao jer „drugovi“ iz TV Beograd nisu bili voljni da plate Vojvodini odgovarajuću novčanu nadoknadu. Prihod od prodaje ulaznica je takođe bio skroman jer ih je prodato samo 9488, dok je većina navijača uspelo da uđe na stadion tako što su provalili vrata stadiona i ušli za džabe.

Pred revanš meč ostalo je veliko pitanje da li će prednost od dva gola biti dovoljna za prolaz u sledeću rundu takmičenja. Druga utakmica je odigrana 15. decembra 1966. godine . Neveseo uvod u meč je bilo natezanje španskih vlasti oko viza sa navijačima Vojvodine, tako da je samo 40 navijača moglo da posmatra taj duel (neverovatan je podatak da će posle 40 godina isti broj navijača krenuti iz Novog Sada da bodri Vojvodinu u Madridu). Ujedno ti navijači su bili prvi turisti iz Jugoslavije u fašističkoj Španiji još od drugog svetskog rata.

Vojvodina je te decembarske noći na novoizgrađenom stadionu Manzanaresu nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Sekereš, Brzić, Nešticki, Takač, Savić, Dakić, Trivić, Pušibrk. Madriđani su slavili sa 2-0, ali tada nije važilo pravilo gola u gostima, tako da se morao odigrati treći meč koji bi doneo konačno odluku u ovom duelu. Poraz je bio zaslužen, mada se mora uzeti u obzir da je Atletiko stigao do pobede nakon prestrogo dosuđenog penala i autogola Radovića. Bio je to bled dan „stare dame“ srpskog fudbala, a obraz Novosađana su osvetlali vođa navale Silvester Takač i golman Ilija Pantelić.

Zatim su odjeknule dve medijske bombe koje su šokirale navijače Vojvodine. Rukovodstvo Vojvodine je pristalo da se treći meč ne igra na neutralnom terenu, već u Madridu i da će taj meč bit poslednja utakmica Silvestera Takača u dresu Vojvodine. Zbog čega je to uradio Vujadin Boškov? Stari Lisac je bio ubeđen u pobedu Novosađana u trećem meču, a takođe je želeo da sa novčanim prihodom sa tog meča, kao i sa parama od transfera Takača, izgradi preko potrebne reflektore na stadionu. Naime, zbog toga što je Vojvodina pristala da se meč odigra u Madridu, a ne na nekom neutralnom terenu, svaki igrač Vojvodine je od Atletika dobio 1000 dolara, plaćen smeštaj i povratnu kartu, a klub je dobio 50000 dolara, što su za to vreme bile velike pare. Treba svakako uzeti u obzir da klub nije raspolagao velikim novčanim sredstvima, što najbolje ilustruje podatak da su let i smeštaj pred prvi meč u Madridu uglavnom platili navijači koji su putovali sa ekipom u Madrid.

Vojvodinu je očekivalo najveće evropsko iskušenje u istoriji kluba. Pobeda bi donela prolaz u četvrtfinale i uzdigla bi ugled kluba u fudbalskom svetu. Ali da bi se došlo do trijumfa, trebalo je još jedanput pobediti svetske zvezde koje su branile boje Atelika, kao i 50000 navijača koji su pravili paklenu atmosferu na stadionu Manzanares. Tog dana Vojvodina je imala na tribinama, slovom i brojem, samo jednog navijača. Frankov fašistički režim nije gajio simpatije prema komunističkoj Jugoslaviji, tako da navijači crveno-belih nisu dobili produžetke viza i svi su morali da se vrate u Novi Sad nakon drugog odigranog meča. Jedini navijač koji je zbog posla dobio dužu vizu bio je beograđanin Voja Haramaz, koji je sam branio čast Vojvodine na tribinama.

Vojvodina je tog 22 decembra nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Sekereš, Brzić, Nešticki, Stanić, Savić, Takač, Trivić, Pušibrk. Meč nije mogao da počne gore po Novosađane. Već u 7. minutu Atletiko je golovima Kolara stigao do prednosti od 2-0. Posle tih golova Vojvodina se budi i tada lagano meč prestaje da se igra u ritmu španskog flamenga i prelazi u ritam vojvođanskog bećarca. Takač u 25. minutu, posle sjajno izvedenog slobodnog udarca s 29 metara, smanjuje na 2-1. Šanse se ređaju i Radović projektilom sa 25 metara u 67. minutu donosi izjednačenje. Pošto nije bilo više pogodaka, meč je otišao u produžetke. Kao čovek odluke na scenu je stupio (a ko drugi nego) Silvester Takač. U 101. minutu nanizao je nekoliko igrača Atletika i plasirao loptu kraj nemoćnog golmana Rodrija u gol, 3-2 za Vojvodinu, gol za pobedu, gol za prolaz u četvrfinale, gol za slavlje. Prgavi Španci nisu lako mogli da se pomire sa porazom. Na sve načine pokušavali su da ugroze gol Pantelića. Sudija O’ Nil je pokušao da pomogne domaćinu, tako da su crvene kartone dobili Pušibrk i Trivić, a ako na to dodamo i činjenicu da je Sekereš bio povređen gotovo čitavo drugo poluvremene, jasno će nam biti da je Vojvodina svoju najblistaviju pobedu u evro takmičenjima izvojevala sa 8 igrača. Kada je sudija odsvirao kraj, to je bio znak za neopisivo veselje i slavlje, kako u Španiji tako i širom Jugoslavije. TV prenosa naravno nije bilo, tako da su navijači ovu fudbalsku dramu mogli da pratem putem radio aparata. Evo kako je prokomentarisao utakmicu bivši golman Vojvodine i tadašnji novinar Dnevnika Lazar Vasić: „Da li reći jedno ‘ljubim vas sve’, jer tako nešto još nije doživeo naš sport, naš fudbal i boje naše zemlje na tom polju. Teško je naći odgovarajuće reči oduševljenju koje ove noći vlada među grupicom Jugoslovena u dalekoj Španiji, zagrljeni i srećni ovde u ponoćnim časovima... Nikada nisam doživeo toliko sreće, toliko drame i toliko radosti”.

Silni telegrami su poleteli ka klupskim prostorijama FK Vojvodina. Slavila je čitava Jugoslavija ovaj izvanredni uspeh crveno-belih “lala”. Doček igrača na aeorodromu Surčin je postao antologijski i samo fotografije mogu da dočaraju delić atmosfere sa tog događaja.

Za prolaz u polufinale najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja crveno-beli su morali da se bore sa šampionom Škotske - Seltikom iz Glazgova. Legenda kluba, Zdravko Rajkov, dobio je zadatak da izanalizira igru Škota. Pomoć je dobio od legendarnog menadžera Liverpula Bila Šenklija. Seltik je bio klasičan reprezent ostrvskog fudbala - orijentacija na dugačke lopte, oštra i muška igra i visoki igrači u napadu. Na osnovu svega viđenog Rajkov je rešio da ulogu favorita prepusti ekipi iz Glazgova. Treba napomenuti da je Vojvodina pred prvi meč sa Seltikom bila bez kompletne navale - Takač je prodat, dok su Trivić i Pušibrk morali da pauziraju zbog crvenih kartona u meču sa Madriđanima, što je bio ogroman hendikep za Vojvodinu.

Zarada od tromeča sa Madriđanima, kao i od transfera Takača, omogućila je upravi Vojvodine da ispuni svoj davno zacrtani cilj - osvetljenje stadiona. Idejno rešenje dao je inžinjer Ričard Ot iz Visbadena. Plan je bio da se postave dva dijagonalno udaljena stuba koja su trebala da budu visoka 60 metara. Posao izgradnje stubova trebalo je da uradi preduzeće „Mostogradnja“, dok je postavljanje betonskih temelja trebalo da uradi preduzeće „Beton“. Postavljanje kablova, sijalica i izgradnju trafo stanice trebalo da je uradi preduzeće Ričarda Ota. Trka sa vremenom bila je velika jer je prvi duel između Vojvodine i Seltika bio zakazan za 1. mart 1967. godine. Iako je po planu Vojvodina trebala da dobije najbolje i najjače osvetljenje u Jugoslaviji, odmah se videlo da reflektori ne pokrivaju dobro čitav teren jer su ćoškovi igrališta bili manje osvetljeni. Posao je završen na vreme, a navijači su reflektore setno prozvali „Takačeva svetla“. Novo osvetljenje i 28000 frenetičnih navijača su bili odlična najava za fudbalski spektakl. Ni ovaj meč Vojvodine nije prenošen na JRT jer je televizija rešila da prenosi meč Inter-Real. Vojvodina je tog prvog marta 1967. godine nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Dakić, Rakić, Radosav, Sekereš, Đorđević, Stanić. „Stara dama“ srpskog fudbala krenula je silovito. U petom minutu Rakić je izašao sam pred golmana Seltika i kada su svi na stadionu očekivali da će se lopta naći u mreži, ona je prohujala pokraj stative. Napadi su se nastavili i kako je igra prolazila videlo se da su Škoti u Novi Sad doputovali sa samo jednom namerom - da sačuvaju svoj gol. Najzad, u 75. minutu Vojvodina je postigla gol. Rakić je propustio loptu kroz noge do Đorđića, a na loptu je naleteo Stanić koji je nepogrešivo pogodio mrežu golmana Simpsona.

Gol Vojvodine:

http://www.youtube.com/watch?v=pk5sx4otksc

Do kraja meča nije bilo više uzbuđenja a u dresu Vojvodine najbolje partije pružili su Đorđić, Pantelić i Nešticki. Slavilo se te noći u Novom Sadu mada, je svim navijačima u glavi bilo jedno veliko pitanje:„Da li će prednost od jednog gola biti dovoljna za prolaz u polufinale“?

Revanš u Glazgovu je bio zakazan za osmi mart, a za nesrećnike koji nisu uspeli da odu na ovu utakmicu Radio Beograd je obezbedio prenos drugog poluvremena ove utakmice. Za ovaj meč Bane Stanković je mogao da računa na Pušibrka i Trivića, ali ne i na novopridošlo pojačanje Josipa Zemka, jer nije dobio dozvolu od UEFE da igra na ovom meču. Putovanje Novosađana ka Glazgovu kao da je najavljivalo sportsku tragediju. Avion kojim su krenuli iz Beograda već prilikom poletanja morao je da se vrati na pistu zbog kvara. Na aerodromu u Frankfurtu posle pokušaja uzletanja takođe se dogodio kvar na avionu, zbog čega je odložen nastavak leta za Škotsku. Nakon što su konačno stigli u Glazgov, Novosađane je sačekalo pasije vreme i vest da će meč posmatrati 70000 vatrenih navijača škotskog tima.

Vojvodina je tog 8. marta nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Sekereš, Brzić, Nešticki, Rakić, Dakić, Radosar, Trivić, Pušibrk. Novosađani su meč započeli bez treme i straha. Do kraja poluvremena Vojvodina je promašila tri kolosalne šanse, dok Škoti ni jedanput nisu ozbiljnije ugrozili gol golmana Pantelića. Drugo poluvreme donelo je preokret. Škoti, nošeni gromoglasnom podrškom publike, sve ozbiljnije su stezali obruč oko Pantelićevog gola i u 58. minutu preko Čalmersa su stigli do vodstva i poravnanja ukupnog rezultata. Nakon pogotka Čalmersa oba tima su spustila gard i krenula ka golu suparnika. U 84. minutu Pušibrk je imao šansu da reši meč i odvede Vojvodinu u polufinale. Neometan i sam primio je loptu na 6 metara, ali je dugo oklevao i njegov šut je izblokiran u korner. Vreme previđeno za igru polako je isticalo i činilo se da će odluka o pobedniku pasti tek nakon treće utakmice između ova dva tima. Rukovodstva klubova su po isteku 90. minuta započela pregovore gde će se igrati „majstorica“, ali je u tom trenutku Džonston pogodio Radovića u telo i iznudio korner. Lenoks je izveo korner, lopta je u luku poletela ka srcu šesnaesterca Novosađana. Pantelić je istrčao na loptu ali ga je Čalmers grubo zadržao rukama, tako da nije mogao da dođe do nje. Lopta je nastavila svoj put do glave Mek Nila koji ju je bez problema plasirao u praznu mrežu Novosađana. Sudija je umesto faula pokazao da Vojvodina treba ponovo da krene sa centra! Uzaludni su bili protesti Novosađana. Suze, neverica i bol. Čim je lopta krenula sa centra, nesigurni sudija Karlson iz Švedske označio je kraj meča. Nepravda je trijumfovala i Vojvodina je nesrećno završila svoje prvo učešće u Kupu šampiona.

Malo je reći da je to bila sportska tragedija. Vojvodina je pet decenija čekala da se probije u sam vrh evropskog fubala, ali poslednjih deset sekundi ovog meča su sprečile crveno-bele da nastave svoj put ka finalu! Još više je ovaj poraz boleo nakon što je Setlik osvojio Kup šampiona, a jedini poraz u čitavom takmičenju je doživeo upravo od Vojvodine.

____________________________________________________________________

LEŠINARI BANJA LUKA

I U BOLU I U RADOSTI BRAĆA DO IZNEMOGLOSTI

Teško je bilo šta reći za prethodnu sezonu, a da nije u pozitivnom smislu. Možda najbolja riječ koja može to da ilustruje jeste drugarstvo i to ne bilo kakvo, već drugarstvo do iznemoglosti. Prethodna sezona je pokazala da možemo i moramo djelovati kao jedna duša bez obzira na mnoge razlike svakog od nas jer je to jedini način da ispunimo visoke ciljeve koje smo postavili pred sebe. Izdanja u početku sezone su bila prosječna što je u neku ruku i normalno za početak, ali kako je vrijeme prolazilo tako je i naš rad bio sve bolji i bolji što je kao rezultat moralo donjeti itekako dobra izdanja u narednom periodu. Kao potvrda izuzetno dobrog rada na kraju jesenjeg djela sezone stigla je poslednja utakmica protiv Sloge iz Doboja gdje je proslavljeno 20 godina postojanja navijačke grupe Lešinari.

Zadovoljni dobrim izdanjima u prvom djelu sezone još više smo zapeli na poboljšanju same grupe tako da pauza od skoro pet mjeseci do početka drugog djela za nas nije postojala. Zbijali su se redovi, postavljeni su novi ciljevi, i već na prvoj utakmici protiv ekipe Sutjeske nastavljamo sa odličnim izdanjima, gdje pokazujemo svima ono što vekovima jeste i biće - Kosovo je naše zauvijek! Prvo gostovanje u novoj polusezoni putujemo u Novi Grad, gdje na razno razne načine nekako uspjeva da stigne ekipa od oko 140 Lešinara i da napravi odličnu atmosferu. Nakon ovog gostovanja euforija je rasla iz utakmice u utakmicu, slijedila su dobra izdanja na Gradskom stadionu protiv Mladosti iz Gacka, Jedinstva iz Crkvine i Drine iz Zvornika, zatim odličnog gostovanja u Ugljeviku, sve do 22. kola kada nas u mjestu ukopane i bez riječi ostavlja vjest da smo ostali bez našeg brata Dejana Dimitrijevića. Na utakmici protiv Kozare u Gradišci gdje je bilo prisutno preko 200 Lešinara, parolama i ćutanjem u prvom djelu meča je odata počast za našeg brata Dejana Dimitrijevića. VJEČNA TI SLAVA BRATE. Nakon ovog događaja još odlučnije smo se složili da jedinoj braći treba dati podršku da istraju i izdrže u ovim teškim trenutcima što je realizovano koreografijom na utakmici protiv Ljubića. Bez obzira na sve I U BOLU I U RADOSTI BRAĆA DO IZNEMOGLOSTI. Dobra izdanja su se nastavila kako kući tako i na strani, a naša upornost i trud tokom čitave sezone su začinjeni fenomenalnom utakmicom u Banjaluci protiv Proletera iz Teslića gdje je jedinstvo svih fanatika koji sačinjavaju navijačku grupu Lešinari došla do kompletnog izražaja. Tako je trebalo da bude i na poslednjem ovosezonskom gostovanju u Doboju, međutim da sve ne prođe onako kako smo planirali pobrinuli su se krševi od autobusa i stari poznanici – Dobojska policija, tako da se Doboja tek u drugom poluvremenu uspjelo dočepati 80-ak ljudi.

Možda i najbolji osjećaj ove sezone, bez obzira na utakmicu, protivnika i vrijeme (koje nas baš i nije služilo), jeste taj da znaš gdje god da pratio svoj klub rame uz rame ti je brat sa tribine i sprovodi zajednički ideal koji nas sve vodi. S obzirom da slika vrijedi 1000 riječi ne preostaje nam ništa drugo sem da uživamo u našim plodovima rada, koji će biti osnov za dalji nastavak rada grupe i podizanje svih segmenata na još viši nivo.
Naš Borac je u sezoni 2007/08. postao šampion 1. lige Republike Srpske i tako se plasirao u viši rang takmičenja. Borac ide na nove frontove, a mi ćemo svugdje biti njemu odani – DO IZNEMOGLOSTI !

____________________________________________________________________

BITKA ZA BANK HOLLYDAY–RAT MODSA I ROCKERA

Šezdesete godine 20. veka donele su eksploziju subkulturnih pokreta, ali i ekspanziju omladinskog nasilja širom britanskih ostrva. Subkulturu Teddy Boysa na izdisaju zamenila je pojava dve dominantne potkulture šezdesetih – Modsi i Rockeri.

Termin Mod označavao je zapravo skraćenicu reči modernist kojom se pedesetih opisivao sledbenik modernog jazza. Knjiga «Apsolutni početnici» (Absolute Beginners) Colin MacInnesa iz 1959., koja je kasnije postala neka vrsta Mod Biblije, modernista je opisivala kao mladog fana moderne jazz muzike i zaljubljenika u moderna italijanska odela.

Postoji nekoliko različitih priča o poreklu Mod potkulture. Prema prvoj verziji Modovi su proistekli iz srednjeklasne omladine koja je poticala iz londonskih porodica koje su se bavile distribucijom odeće u Englesku, pa su tako dolazili u kontakt sa poslednjim dostignućima kontinentalne mode. Po drugoj legendi obe subkulture i Modsa i Rockera poreklo imaju u Teddy Boy pokretu, dok treća verzija porekla Modova sugeriše vezu sa potkulturom bitnika sa kojima su delili privrženost modernom jazzu.

Bilo koje da je poreklo Modsa, ono što ih je izdvajalo od ostatka zajednice bila je okrenutost evropskoj kontinentalnoj modi, italijanskim motorima (Vespa i Lambretta), francuskom novotalasnom filmu i egzistencijalističkoj filozofiji. Pored modernog jazza i rhytm&bluesa, Modovi su usvojili i soul i ska muziku, kao i britansku beat i R&B muziku oličenu u delovanju bendova kakvi su bili The Animals, Small Faces, The Who, The Yardbirds, Zoot Money, The Action, itd. U okviru bogatog noćnog života modsa veliku popularnost dostigla je droga amfetamin koja je bila široko rasprostranjena među modovima. Posebnu ulogu u identitetu modsa igrali su motori Vespa i Lambretta koje su ukrašavali brojnim retrovizorima i zastavicama idući u konvojima kroz engleske ulice.

Veliki neprijatelji modsa u šezdesetim bili su rockeri, opozitna banda na motociklima totalno različitim od mod skutera. Rockeri su slušali Elvis Prestleya, Chuck Berrya, Gene Vincenta, Eddie Cochrana i uopšte tadašnji popularni američki rock&roll. Garderoba se sastojala od motoraških kožnih jakni i pantalona, levi's farki i čizama kaubojki ili cipela londonki, a neretko su nosili i tadašnje motoraške šlemove, kao i neizostavni modni detalj – beli svileni šal. Motori koji su se vozili bili su u stilu onoga što danas podrazumevamo pod Harley Davidsonom. Zbog svog zapuštenog izgleda nisu puštani u pabove, pa su mesta okupljanja rockera bili tzv. kafei među kojima su najpoznatiji bili The Ace, The Ace Of Spades, Johnson's, itd. U prvoj polovini šezdesetih neprijateljstvo između modova i rokera bilo je intenzivno, a subkulturni rat motorizovanih bandi kulminirao je u događajima koji su u britanskoj javnosti poznati kao «The Second Battle Of Hastings».

Netrpeljivost između modsa i rockera izvirala je iz dva potpuno različita i suprotstavljena stila i načina života. Modovi su dolazili iz urbanijih područja i neki od njih su se bavili i kancelarijskim poslovima, iako je većina poticala iz radničke klase. Rockeri su bili omladina predgrađa, više ruralna, i obavljali su uglavnom teške manuelne poslove. Rockeri su slušali američku belu muziku Prestleya i Cochrana, dok su modovi bili orijentisani ka crnoj muzici (soul i ska) i britanskim bendovima. Dok su modovi veliki značaj pridavali urednom izgledu koji se očitavao i u korišćenju italijanskih skutera, rockeri su izgledali nemarno i prljavo na svojim paklenim motorima. Ova dva omladinska koncepta ubrzo su započela bespoštedni rat. Borbe za primat na subkulturnoj sceni engleske šezdesetih odigravale su se na plažama jugoistočne Engleske tokom lokalnih praznika poznatih pod nazivom Bank Hollydays. Grupe modova i rokera bi se Bank Hollyday vikendom u motociklističkim formacijama spuštale na obale Engleske u potrazi za dobrim provodom čiji je neizostavni deo bio i sukob sa rivalskom bandom. Obračuni su doživeli kulminaciju 1964. u događajima poznatim kao Second Battle Of Hastings. Modsi i rokeri sukobili su se u primorskim gradovima Margateu, Broadstairsu i Brightonu pretvorivši ulice ovih gradova u ratnu zonu. Ono što je tada viđeno na obalama Jugoistočne Engleske kasnije će biti mnogo puta ponovljeno u sukobima navijačkih firmi. Ogromne grupe naroužane palicama i noževima koristile su inventar obližnjih pabova u celodnevnim obračunima na ulicama u kojima policija nije imala gotovo nikakvu kontrolu nad situacijom. Najveći obračun izbio je u Brightonu i trajao je puna dva dana pomerajući se uz obalu mora do Hastingsa i vraćajući se nazad u Brighton. Rezultat borbi bile su na stotine uhapšenih rockera i modova kojima su sudije na procesima u Brightonu nadenuli nadimak «Sawdust Ceasars» opevan kasnije u istoimenoj numeri Oi benda The Warriors čiji je član Arthur Kitchener – Bilko i sam bio učesnik tih događaja kao pripadnik modsa. Ovi događaji su uzrokovali pravu moralnu paniku britanske konzervativne javnosti koja se po prvi put masovno zgražavala i moralisala nad povećanim nasiljem omladinskih pokreta. Bila je to prva takva reakcija koja će se nebrojeno puta ponoviti zbog fudbalskog nasilja tokom sedamdesetih i osamdesetih. Sukob modova i rokera bio je inspiracija i mnogim produktima popularne masovne kulture, pa su tako ovi događaji opisani u filmu o The Beatlesima «A Hard Days Night», kao i u filmu «Quadrophenia» (1979., nedavno objavljen i u Srbiji u DVD izdanju) koji je bio omaž celokupnoj mod subkulturi. Najzanimljiviji primer je, ipak, tada vrlo popularni strip «The Originals» autora Dave Gibbonsa koji je i sam bio mod. U stripu je modove predstavljala banda pod imenom The Originals, dok su rokeri predstavljeni kao njima suprotstavljena grupa koju je autor, naravno, nazvao Dirt (prljavština).

Najzanimljivija stvar sa mod subkulturom je njena mogućnost transformacije tokom decenija, i okolnost da je direktno uticala na pojavu nekoliko novih subkultura usko povezanih sa fudbalskim huliganizmom. Već sredinom šezdesetih modsi su se izdiferencirali unutar subkulture. Jedna struja je bila pod uticajem hipi pokreta što je uticalo na njenu veću pasivnost. Ova grupa je postala poznata pod imenom Peacock Mods ili Smooth Mods. Druga struja je poticala mahom iz radničke klase i bila je daleko grublja, nasilnija i agresivnija. Ubrzo je ova grupa nazvana Hard Mods ili Gang Mods. Hard Mods su imali vrlo kratke frizure iz isključivo praktičnih razloga – kratka kosa je bila mnogo pogodnija pri obavljanju fabričkih poslova, a i bila je mnogo korisnija u uličnim tučama. Oni su zadržali elemente bazične mode – odela, Fred Perry, Ben Sherman, Sta Prest, Levi's, ali kombinovano sa tregerima i Dr Martens čizmama. Takođe, bili su pod uticajem jamajčanske Rude Boy subkulture što se ogledalo u nošenju Trilby (pork – pie) šešira i skraćivanju pantalona, kao i slušanju jamajčanske ska, rocksteady i reggae muzike. Od ovako formiranih Hard Modsa krajem šezdesetih će nastati subkultura Skinheada.

Pojava punka zauvek je transformisala subkulturu i unela toliku energiju na subkulturnu scenu, da se većina potkultura koje su te 1977. bile već izumrle digla iz pepela u seriji tzv. «revivala». Jedan od takvih, ako ne i najznačajniji, bio je mod revival. Najzaslužniji za ponovno rađanje modsa bili su legendarni bend The Jam (pogledati Football Factory soundtrack). U njihovom radu su se isprepleli uticaji pub rocka i punk rocka sedamdesetih sa mod i beat muzikom šezdesetih. Za početnu tačku mod revivala uzima se Great British Music Festival na londonskom Wembleyu 1978., gde je nastupio veliki broj mod bendova predvođen The Jamom. Ostali bendovi koji su bili deo mod revival scene bili su Secret Affairs, Purple Hearts, The Chords, The Merton Parkas, The Lambrettas, The Moment, The Scene, The Untouchables, itd. Pojava već pomenutog filma Quadrophenia 1979. u kom se u ulozi moda pojavljuje i Sting, pevač grupe The Police, uticala je da se mod revival neobično brzo proširi širom ostrva. Iste godine sa radom počinje i mod revival fanzin Maximum Speed koji je popularisao mod pokret i uticao na pojavu desetine sličnih fanzina.

Učesnici mod revivala su se dosta razlikovali od prvobitnih modsa i to pre svega zbog uticaja punk rock i skinhead subkulture kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih. Mod revivalisti su u ogromnoj većini poticali iz redova radničke klase i bili su vrlo ponosni na tu okolnost, a više se koristila i patriotska ikonografija u vidu engleskih zastava i zastava Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Stil je bio pod vidnim uticajem punk i skinhead subkulture, pa su se nosile Dr Martens čizme i cipele, uske Levi's pantalone, jakne parke i pork – pie šeširići. Gledano iz današnje perspektive, mod revival je izuzetno uticao na pojavu Casual pokreta. Takođe, mod revival je ostavio traga na formiranje Northern Soul muzike u ranim osamdesetim, kao i na formiranje Scooterboy subkulture. Mod revival je uz Rude Boy, Skinhead i Punk subkulure bio deo i tzv. 2 Tone Ska scene koju su činili bendovi poput The Specials, Madness, Bad Manners, Selecter, The Beat, itd. Zanimljivo je da se pojavom punka koji je podstakao brojne subkulturne revivale obnovila i još jedna lepa engleska tradicija. Naime, 1977. su oživele Bank Hollyday borbe na plažama jugoistočne Engleske kada su se sukobili pankeri i Teddy Boysi u Margateu, kao i skinheadi sa Teddy Boysima, bajkerima i rokerima u Southendu i Margateu. U narednim godinama je na Bank Hollyday viđan pravi rat između skinheada i modova na jednoj strani, protiv tedsa i rokera na drugoj strani. Koalicija skinheda i modsa je nestala nakon nekoliko godina, a sredinom osamdesetih subkulturnom ratu se pridružila subkultura u nastajanju – Casuali.

Kao što smo mogli videti, Mod subkultura je uticala na pojavu mnogih drugih omladinskih pokreta prepoznatljivih po nasilnim akcijama. Mod pokret je presudno uticao i na formiranje osobenog engleskog navijačkog stila koji je bio najprepoznatljiviji po nezapamćenom huliganizmu. Ova subkultura se do dana današnjeg reflektuje na subkulturnoj i muzičkoj sceni širom sveta, pa smo tako njene uticaje mogli videti devedesetih u radu brit pop bendova Oasis i Blur, dok danas to prepoznajemo u muzici bendova The Ordinary Boys ili Kaiser Chiefs.

(nastaviće se)

U sledećem broju: PROUD WORKING CLASS YOUTH

____________________________________________________________________

2009-11-16T11:40:00.000-08:00

HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com

Huk sa severa br.2

Sadržaj (132. Strane) :

- Veliko jesenje spremanje

- Istorija FK Vojvodina 2. deo

- Legende kluba: Kosta Hadži

- FK Vojvodina u sezoni 2007/08. jesen

- Represija: Imitiranje pravne države

- Intervju: Ranko Despotović

- Intervju: Gojko Kačar

- Lešinari Banjaluka 20 godina

- Navijački izveštaji sezona 2007/08. jesen

- Press clipping: CKM magazin

- Tattoo

- Graffiti

- Subkultura: Teddy Boys

- Foto priča

- Novosadska muzička scena

- Film: U Novom Sadu rodili smo se

- Deutsche Szene

- Retro galerija

______________________________________________________________________

KUP UEFA:2.KOLO PREDKVALIFIKACIJA:ATLETIKO(MADRID)-VOJVODINA 3:0, 16.8.2007

U Nakon prolaska Vojvodine u drugo kolo pobedom nad simpatičnom ekipom Hibernians sa Malte u oba meča, krenulo je kombinovanje u glavama navijača o mogućem protivniku na kojeg će naš klub naleteti u drugom kolu. Taj osećaj se, najzad, posle 7 godina vratio i Novosađani su samo o tome pričali i željno iščekivali dan izvlačenja parova. Nakon saznanja da smo izvukli Atletiko iz Madrida, odmah se krenulo u pravljenje aranžmana oko puta i pronalaženja rešenja kako da nas ode što više u Madrid. Naravno, posle kraćeg perioda, odustalo se od buseva, jer problem je uvek bio i ostao – kako dobiti vizu? Još jedan problem bio je i kratak rok za organizovanje ovog gostovanja. Dakle, avion je bio jedino rešenje, ali i najskuplje, jer je klub morao uzeti avion većeg kapaciteta. Neizvesnost vezana za polazak je trajala do samo par dana pred put. Bukvalno, navijači i prijatelji kluba su imali samo 3 sata da se odluče da li putuju u Španiju i da u tom roku predaju dokumenta i novac. 40 navijača dan pred polazak dobijaju grupnu vizu i tek tada kreću sa dogovorom oko puta.

U ranim jutarnjim satima, dan pred meč, polećemo sa Surčina za Madrid. U avionu odlična atmosfera i svi željno čekaju da krenu u obilazak Madrida. Na areodromu nas čeka dosta TV ekipa i novinara, igrači i trener daju izjave, a nas navijače iznenadjeno gledaju jer nas niko ne očekuje, pogotovo ne sa klupskom ekspedicijom. Sutradan smo mogli da pročitamo iz njihovih sportskih novina vest kako je u Madrid stiglo i 50 ekstremnih navijača, huligana, koji se ne povlače ni pred kim i koji će uvek braniti boje svoga kluba itd. Verovatno su se dokopali negde linka naše internet stranice, a novinari su posebna sorta uvek željna bombastičnih naslova. Kasnije, nakon odgledane utakmice i obilaska grada u ta dva dana shvatamo zašto su oni nenaviknuti na ozbiljne navijačke grupe i zašto su pustili takvu vest. Navijački pokret u Madridu je doveden na margine onoga šta je nekada bio i posledice gušenja pokreta od strane države u poslednjih gotovo 15 godina su itekako vidljive.

Nakon dolaska u veoma otmen hotel u sportsko-poslovnom (novom) delu Madrida, svi kao pušteni sa lanca počinju da sebi organizuju dan. Svako je sebi našao zabavu po centru Madrida, gde ima mnogo toga da se vidi, jer je grad ogroman. Obilazio se i stadion gradskog rivala Reala koji poseduje fenomenalan fudbalski muzej, dok je ženska populacija stanovništva Madrida daleko ispod očekivanog. U popodnevnim satima kreće pijana žurka na bazenu pored hotela, tako da gosti hotela nisu verovali šta se zapravo događa. Svi kao da su ponovo rođeni, evropska gostovanja su ponovo osvojila našu dušu. Kako je pao mrak, tako su opet svi bili po pabovima, klubovima i po ulicama čarobnog Madrida.

Jutarnji švedski sto je postavljan 100 puta od strane osoblja hotela, jer su svi zbog uzbuđenja pred utakmicu ustali veoma rano i poprilično praznih stomaka. Nakon jutarnjeg obilaska grada svi se po dogovoru nalazimo u jednom Irish pubu pod imenom „Moore’s“ gde ubrzo počinje luda žurka. I pored glasnog navijanja unutar i spolja ispred paba, policija, iako je puno puta prolazila, nije dolazila u lokal da smara, već smo imali svu potrebnu slobodu, što nam je veoma pomoglo da još više zavolimo ovaj grad. Nakon odlaska iz paba, svi lepo raspolozeni pevamo naše pesme ulicama grada, u metrou i tako sve do hotela gde nastavljamo osvežavanje u predvorju hotela sa ostatkom Vošine ekspedicije. Bližila se utakmica i pošto smo videli da kod stadiona vlada porodična atmosfera, jedna grupa odlazi u Atletikov bar i shop, a druga ekipa navija i zeza se oko stadiona i ubrzo dobija pratnju policije koja pokušava da ih ubaci sat vremena ranije na stadion. Vrlo brzo živci pucaju i nastaje 10-to minutno ubeđivanje, guranje i lom sa policijom i redarima. Nešto masnica na obe strane, jedan razbijeni policijski nos i jedna posekotina na glavi navijača su ipak lepa uspomena da se zna da smo bili u zemlji bikova. Do početka meča koji je počinjao u 22h, zanimali smo se vređanjem policajaca koji su bezuspešno pokušavali da uzmu pasoš jednom našem drugaru zbog narušavanja reda na stadionu. Uskoro su stigli i ostali iz ekipe i krenuli smo da navijamo iz sveg srca noseći se sa čitavim stadionom koji je tog dana ugostio 40.000 svojih navijača. Atmosfera na stadionu je naizgled porodična, ali itekako znaju svi da zapevaju, sve tribine zajedno. Domaći ultrasi Frente Atletico su daleko ispod proseka iako njihova organizacija postoji od 1982., dakle nešto malo ozbiljnije zvuče i izgledaju od ostatka stadionske publike. Naravno pod tim podrazumevamo da osim udarne zastave nisu imali nikakvu koreografiju, barjak ili slično. Razočaranje u svakom slučaju. Utakmica je bila u velikom ritmu i dominaciji igrača iz Madrida koji su pokazali mnoštvo lepih akcija i golova, dok su naši momci pokušavali da sačuvaju što bolji rezultat i eventualno pokušaju na stadionu Karađorđe da nadoknade prednost. Na kraju je ipak bilo velikih 3:0, ali i jedno veliko iskustvo kako naših igrača, tako i nas koji smo ponovo osetili miris evropskog gostovanja. Nakon samo par sati posle utakmice već smo bili u avionu za Srbiju. Svi su bili pod snažnim utiscima ovog gostovanja, a u glavama nas navijača krenule su ideje i planovi oko organizovanja revanš utakmice i što bolje prezentacije naše grupe u ovom masovnom evropskom takmičenju.

____________________________________________________________________

KUP UEFA:2.KOLO PREDKVALIFIKACIJA:

VOJVODINA-ATLETIKO (MADRID) 1:2, 30.8.2007.

Odavno se u Novom Sadu nije podigla tolika prašina oko jedne fudbalske utakmice, kao što je to bio slučaj sa gostovanjem čuvenog madridskog Atletika, pa se ovaj meč sa pravom mogao nazvati „utakmicom decenije“. Iako je rezultatski manje-više sve bilo izvesno, ipak je u srcu svakog Firmaša tinjala nada da se čudo može dogoditi i da strašni tim zvezda sa „Visente Kalderona“ nije nepremostiva prepreka. Danima pred utakmicu svi lokalni mediji su ovome posvećivali najviše pažnje, a ravnodušni nisu ostali ni državni mediji, uključujući čak i bahati javni servis Aleksandra Tijanića, koji nije našao za shodno da obezbedi direktan prenos prvog meča, uprkos velikom interesovanju u čitavoj zemlji, pa je kasnije na samoj utakmici bila okačena parola (RTS KISS MY ASS) povodom tog slučaja. Treba naglasiti da je dan ranije bila upriličena vožnja tzv. „crveno-belog konvoja“ kroz grad. Nekoliko desetina automobila i motora sa obeležjima voljenog nam kluba prodefilovalo je svim delovima Novog Sada, bivavši pozdravljeno od naših sugrađana. U takvoj atmosferi, logično je bilo da će čitav grad biti u crveno-belim bojama i na nogama od ranog jutra. Po svim delovima grada skupljaju se podgrupe Firme i polako se kreće prema centru, gde je i zakazano okupljanje. Porta je bila ispunjena svetom, a nije ni propuštena prilika da se „overi“ fontana. Sat vremena pred početak utakmice, korteo se upućuje ka stadionu i spektakl je mogao da počne. Mnogi će se složiti da je poseta bila daleko ispod očekivane, a jedan od razloga se nalazio u visokim cenama karata. Uprkos tome, Sever se dobro pokazao i mogli bi reći da je ovo bila rekordna poseta otkako smo se 2004. godine preselili sa južne tribine. Navijanje je, jednom rečju, bilo fantastično, nosili smo tim čitavih devedeset minuta bez ijedne pauze, bez zastoja da uzmemo dah. Treba izdvojiti i da je po prvi put u istoriji naše grupe navijanje vođeno sa razglasa što je omogućilo harmoniju u navijanju unutar čitavog kopa. Dovoljno govori podatak da su čak i sami fudbaleri posle utakmice redom izjavili da odavno nisu igrali u ovakvom okruženju i pod takvim nabojem. Predivna koreografija sa ogromnom šetalicom i kartonima dala je elan našim fudbalerima, Atletiko je bio pritisnut i na terenu i sa tribina, a gol Buača doneo je emocionalnu eksploziju na stadionu. Bez obzira na snagu protivnika, autor ovog teksta veruje da nije bilo čoveka na Severu koji bar za trenutak nije pomislio da je prolaz u narednu rundu moguć! Da je malo kasnije Despotova lopta završila u golu, Voša bi bila na korak od čuda, ali da se čuda događaju tako često, ne bi ih tako zvali. Iako je Atletiko sa dva gola potpuno preokrenuo rezultat, huk sa severne tribine nije prestajao ni za sekund. Po završetku utakmice i igrači i mi bili smo ponosni što smo deo jednog ovakvog događaja, pa jedni drugima aplaudiramo nekoliko minuta posle poslednjeg sudijskog zvižduka. Voša se časno oprostila od evropske scene, a Firma je odličnim navijanjem i brutalno dobrom koreografijom obeležila svoj veliki povratak na navijačkoj karti Evrope, uz nadu da više nikada nećemo praviti tako dugu pauzu u reprezentovanju srpske navijačke scene.

____________________________________________________________________

IMITIRANJE PRAVNE DRŽAVE

Početkom tekućeg fudbalskog prvenstva nismo ni sanjali da će nova sezona predstavljati početak do sada najvećeg udara države na Firmu i navijački pokret u Srbiji uopšte. Klica totalitarizma koja se ogledala u sve većoj policijskoj bahatosti sličnoj onoj iz doba Miloševićevog režima zametnuta poslednjih godina, konačno je potpuno proklijala donošenjem izmena i dopuna «Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama» iz 2003. Ovim činom zakonodavna vlast dala je odrešene ruke svojim institucijama «legitimnog nasilja» (tj. policiji) da se konačno i zauvek obračunaju sa navijačkim pokretom u Srbiji. Naravno, ne treba ni napominjati da se prilikom donošenja ovog famoznog zakona nije konsultovalo one kojih se taj zakon direktno tiče, to jest nas navijače. Već tim činom država je predodredila svoj odnos prema organizovanim navijačkim grupama unapred ih stavljajući van zakona ovakvim odnosom.

Odmah nakon stupanja kontroverznog zakona na snagu, MUP Republike Srbije sa registrovanim kriminalcem, sitnim lopovom obijačem trafika, Draganom Jočićem na čelu, kreće sa do sada nezapamćenim maltretiranjem organizovanih navijačkih grupa. Bez ikakvog suvislog obrazloženja zabranjuje se korišćenje megafona, bubnjeva, barjaka, i, kao vrhunac, kačenje zastava na ogradu, sve sa besmislenim objašnjenjem da pomenuti predmeti ugrožavaju bezbednost učesnika na sportskim priredbama! Naravno, pozadina ovakve bahate policijske akcije je u nameri da se ugasi identitet navijačkih grupa. Takođe, ovim zakonom legalizovano je ograničavanje ustavom zagarantovane slobode kretanja samo jednoj kategoriji građana Srbije – navijačima – koje se ogleda u slobodi policije da određuje kretanje navijača na gostovanjima. Takođe, ovde se uvodi i pravno besmislena kategorija «slobodnog uverenja» pripadnika MUP – a. Naime, ukoliko neki bahati policijski službenik subjektivno proceni da bi na gostovanju određene navijačke grupe njeno prisustvo na sportskom objektu moglo uzrokovati narušavanje javnog reda i mira, isti je po datom zakonu slobodan da onemogući ulazak date navijačke grupe u sportski objekat ( koji se po Članu 2. zakona iz 2003 definiše kao «...objekat namenjen za održavanje sportskih priredbi, koji pored sportskog terena ima i gledalište», pa vi vidite!). Koji su to kriterijumi kojima se policija vodi prilikom donošenja svog «slobodnog uverenja» gospodo zakonodavci? Sledeći korak je verovatno donošenje nekakvog zakona po kom će policajac moći da vas ustreli na ulici službenim pištoljem ukoliko proceni da bi ste mogli da počinite kriminalno delo! Sreća pa se sprovođenje ovakvih zakonskih mogućnosti u delo još nije dogodilo i to verovatno zbog same pravne besmislenosti ovakve zakonske odredbe...

No, dajte da vidimo ko su ti koji kroje ovakve zakone i zbog čega? To je, pre svega, potpuno kriminalizovana država do guše ogrezla u korupciji, zloupotrebama službenog položaja, monopolu novokomponovanih bogataša čija je imovina rasla upravo srazmerno brutalnom siromašenju ogromne većine građana. Na čelu institucije zadužene za sprovođenje «Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama» je čovek sa kriminalnim dosijeom koji svoje lopovske avanture iz mladosti nije mogao sakriti čak ni stupanjem na funkciju Ministra Unutrašnjih Poslova Republike Srbije. I u celoj ovoj priči najveći neprijatelj države ispada navijački pokret, i to u zemlji u kojoj se 5000 posetioca na fudbalskoj utakmici smatra više nego dobrom posetom. Licemerno? Prosudite sami...

Najporaznije od svega je što se ovim zakonom pokušavaju prepisati rešenja do kojih su u borbi sa huliganizmom došle puno razvijenije zapadno – evropske zemlje poput Engleske ili Nemačke. Naravno, imajući u vidu specifičnost naše zemlje u odnosu na malo pre spomenute, potpuno komičnim ispadaju pokušaji domaćih nosioca vlasti. Zašto gospodo državni funkcioneri ne primenite Zapadne recepte i u drugim segmentima života kao što su, na primer, sistem državne uprave, ekonomija, itd. Ali ajde da ne idemo predaleko, zašto Zapadne standarde ne primenite u samo jednom segmentu društvenosti, i to onom koji se najdirektnije odnosi na problem navijača, na fudbalsko prvenstvo Srbije. Englezi i Nemci su po donošenju svojih anti huliganskih zakona porušili stare stadione koji su bili pogodno tle za nasilje i izgradili najmodernije fudbalske objekte koji svojom strukturom onemogućuju bilo kakav huliganizam. Gospodo političari i fudbalski funkcioneri u Srbiji postoji dva stadiona sa reflektorima i još nekoliko koji poseduju sve četiri tribine toliko uobičajene u svetu fudbala. Koliko je fudbalskih stadiona izgrađeno u Srbiji u poslednjih 30 godina? Kolika je prosečna poseta na utakmicama srpskog prvenstva? Koliki je prosek godina fudbalera koji nastupaju u klubovima «Meridijan prve lige»? Koliko je srpskih klubova prezimilo u evropskim takmičenjima u poslednjih petnaest godina? Mogli bi ređati ovakva pitanja danima. Ko je kriv za ovo? Navijači? Budimo realni i objektivni...

Notorna je činjenica da srpski navijači, pa tako i Firma, nisu «cveće i proleće». Istina je da galamimo, popijemo koju previše, ponekad se i pobijemo sa suparničkim navijačima. Kada sve to tako sagledamo, onda sagledajmo u kakvom društvu živimo. To je društvo u kom je nasilje osnovni princip rešavanja svih problema u poslednjih dvadeset godina. To je društvo kojim upravljaju polupismeni bahati ruralni likovi koji za nasiljem posežu čim nemaju rešenja za neki problem. I u ovakvim okolnostima navijači se žele predstaviti kao državni problem broj jedan...

Gospodo političari, državni i fudbalski funkcioneri, policajci, naša borba za opstanak je počela. Branićemo svoje pravo na postojanje svojim metodama. Borićemo se do konačne naše pobede ili do konačnog našeg uništenja. Što se tiče navijačke grupe Firma možete biti sigurni samo u jedno – tvrd orah očekuje vaše krvožedne zube.

____________________________________________________________________

ISTORIJA SUBKULTURNIH POKRETA NA FUDBALSKIM STADIONIMA

Sigurno ste pri prvom odlasku na stadion primetili grupe mladih ljudih koji se odevnim stilom, frizurama, ponašanjem razlikuju od prosečne omladine. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih mogli ste na stadionu Vojvodine videti mnoštvo skinheda, pankera, metalaca, po kojeg rokabilija, itd. Istorija povezanosti ovih i sličnih subkulturnih pokreta sa navijačkim pokretom veoma je stara i duboka. No, šta zapravo znači pojam subkultura? Subkulturi pripada određena grupa ljudi koja neguje specifičan skup vrednosti, pravila, normi i ponašanja koja se razlikuju od vladajuće – dominantne kulture. Nosioci ovakvih vrednosti su uglavnom mladi ljudi, pa se često smatra da se kroz subkulturu izražavaju generacijske razlike. Otpor vladajućoj društvenoj kulturi mladi ljudi izražavaju putem pripadnosti subkulturama praktikujući taj otpor putem stila – specifične mode, muzike, ponašanja, itd.

Razmišljajući o ovako definisanom pojmu subkulture, možemo se sa pravom zapitati nije li danas i navijački pokret jedan vid subkulture? Odgovor na ovo pitanje je svakako potvrdan. Organizovani navijači širom sveta već odavno predstavljaju jedan «svet za sebe» u odnosu na vladajuću kulturu. Kroz organizovano navijanje se danas, manje ili više artikulisano, ispoljavaju razni oblici protesta protiv vladajućeg društvenog sistema. Naravno, današnji ultra ili casual pokreti nisu nastali sami od sebe. Nastanak ovih navijačkih stilova rezultat je duge subkulturne evolucije od pedesetih godina 20. veka do danas. U svetlu te činjenice pokušaćemo da vam približimo istorijat subkulturnih pokreta povezanih sa navijačkim pokretom kroz naredne brojeve «Huka sa severa».

Zemlja u kojoj je fenomen subkulture najpre uzeo maha je, logično, Engleska. Kažemo logično s obzirom na tradicionalno jaku klasnu pripadnost koja odlikuje englesko društvo, a imajući u vidu da je velika većina pripadnika nasilnih omladinskih subkulturnih pokreta poticala iz redova radničke klase.

Pedesetih godina 20. veka na tlu Amerike se iz korena jazza i rhytm & bluesa rađa nova revolucionarna muzika – rock and roll – koja odmah postaje trn u oku establišmenta. Sirova energija pobune koju je nosio rock and roll privukla je milione mladih ljudi širom kugle zemaljske. Tako ova nova revolucionarna muzika pedesetih stiže i u dom fudbalske igre – Veliku Britaniju. U atmosferi neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, radnička omladina iz predgrađa okupljala se na ostacima porušenih naselja odakle su počinjale sve sitne kriminalne aktivnosti koje su omogućavale kakvu takvu egzistenciju u teškim ekonomskim uslovima. U ovim okolnostima javlja se jedna od prvih nasilnih subkultura koju ćemo predstaviti u ovom broju – Teddy Boys.

TEDDY BOYS

Teddy boys ili kraće Teds, su prva omladinska urbana subkultura na tlu Velike Britanije nakon Drugog svetskog rata. Nastali pedesetih godina 20. veka, Tedsi su u modnom smislu predstavljali reinkarnaciju Edvardijanskog stila s početka dvadesetog veka. Prodorom rock and roll muzike iz Sjedinjenih Država na britanska ostrva popularnost Teddy Boysa rapidno se širila celom Engleskom. U istom periodu, u Americi se javlja vrlo sličan omladinski pokret pot nazivom Rockabilly. Termin «Rockabilly» zapravo je mešavina reči «Rock» koja je označavala novi muzički pravac i reči «Hillbilly» koja je sinonim za country muziku. Rockabilly i Teddy Boys su bile dve vrlo slične subkulture koje je razlikovala njihova geografska pripadnost različitim kontinentima.

Tedsi su bili prva omladinska grupa koja je sebe diferencirala od ostatka zajednice nazivajući se teenagerima i koja je pridala značaj načinu oblačenja kao sredstvu razlikovanja od ostatka zajednice. Ono po čemu je ova grupa mladih bila najprepoznatljivija jeste specifična frizura kod nas poznata kao «sarma» ili „banana“. Frizura se dobijala pomoću briljantina ili nekog sličnog gela ili ulja za kosu, zalizavajući kosu unazad i ostavljajući specifičnu ćubu na vrhu glave. Još jedna stvar po kojoj su se Tedsi prepoznavali bile su cipele «brothel creepers», kod nas poznate pod nazivom «londonke». Ova grupa mladih poteklih iz radničke klase bila je strah i trepet na engleskim ulicama pedesetih godina. Rasistička etiketa prišivena je Teddy Boysima odmah nakon medijski najeksponiranijeg nasilja u kom su učestvovali – tzv. Notting Hill nereda 1958. godine. Naime, mnoštvo Tedsa pridružilo se nasilju rasističke rulje predvođene The Union Movementom britanskog fašističkog lidera Sir Oswalda Mosleya nad crnom emigrantskom populacijom sa Kariba. U napadima na crno stanovništvo i njihovu imovinu Tedsi su prednjačili i tako došli u središte medijske pozornosti. Masovni mediji su od tog događaju počeli da se bave subkulturama naglašavajući uglavnom negativne aspekte ove pojave do dana današnjeg.

U šezdesetim godinama Teddy Boy subkultura se praktično utopila u novonastalu subkulturu Rockera i polako nestajala sa subkulturne scene Engleske. Međutim, sedamdesetih godina obnavlja se Ted pokret prvenstveno zahvaljujući starim rock&roll prevarantima Vivienne Westwood i Malcom McLarrenu, koji su kroz svoj «Let It Rock» šop na Kings Roadu popularisali Teddy Boy stil. Ovog puta Tedsi su bili pod modnim i muzičkim uticajem glam rocka, a najljuće neprijatelje u uličnim okršajima pronašli su u novom subkulturnom mesu – pankerima. Najpoznatiji eksces tog uličnog rata je čuveno ubadanje nožem Johnny Rottena, frontmena kultne punk grupe Sex Pistols, od strane grupe Teddy Boysa. Takođe, kao jedan od svojih simbola usvojili su «južnjačku» zastavu Konfederacije iz američkog građanskog rata što je samo produbilo percepciju javnosti o Tedsima kao rasistima.

Pojava punka uticala je na transformaciju i ove subkulture. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih označio je rađanje nove subkulture poznate pod imenom Psychobilly. Ovaj pokret predstavljao je mešavinu uticaja punk rocka i teddy boy rockabillya. Reč psychobilly prvi je upotrebio muzičar Johnny Cash u svom top 10 hitu «One Piece At A Time» iz 1976., iako sam muzičar nije imao veze sa novonastalom subkulturom. Javnost je kao prvi psycho bend prepoznala The Cramps, iako su članovi ovog benda uporno odbijali identifikaciju sa psychobilly pokretom. Nasilna tematika i beskompromisni stav koji je krasio tekstove ovog benda, kao i uticaj američke garage muzike i engleskog pub rocka bio je dovoljan da se ovaj bend, uz Screamin' Jay Hawkins i Stray Cats, smatra pretečom ili začetnikom psychobilly stila. Napokon, za istinske začetnike psychobilly stila smatra se južno – londonska grupa The Meteors osnovana 1980. Činjenica da je jedan član benda bio rockabilly, drugi panker, a treći fan horor filmova, uticala je da bend formira takav muzički izražaj i tekstualnu tematiku koja do dana današnjeg predstavlja azbuku psycho stila. Zbog činjenice da su im se na koncertima okupljale razne subkulture, The Meteorsi su svoje koncerte proglasili «zonama oslobođenim od politike» kako bi predupredili moguće nasilje na svirkama.

Stecište tadašnjeg psychobilly pokreta bio je «Klubfoot» noćni klub u zapadno – londonskom Hammersmithu. Tu se kreirao prepoznatljivi psycho look koji je bio mešavina teddy boy i punk stila; nosile su se veoma uske skraćene farke ispod kojih su sevale po pravilu bele čarape na koje su se nazuvale londonke, a ne retko i martine. Gore su se furale jakne «koledžica» ili «rokerica», a frizura je ovog puta predstavljala mešavinu teddy boy i punk stila, i to zbog ćube koja se i dalje nosila na vrhu čela, ali ovog puta se ispod ćube brijala glava, pa je sve to u mnogome podsećalo na punkersku krestu. Tekstove psycho bendova, koji su se od ostalih R&R grupa razlikovali upotrebom klasičnog kontrabasa za razliku od električnog, odlikovala je tematika horor filmova, oslobođena seksualnost i otvorena priča o nasilju. Tako formirana subkultura vrlo brzo se raširila širom sveta, pa danas imamo brojne njene poklonike u Nemačkoj, Italiji, Skandinaviji, Japanu, pa čak i u Srbiji. Najznačajniji psycho bendovi danas su Demented Are Go, The Meteors, Mad Sin, Evil Devil, itd., a kod nas deluje beogradski bend sličnog usmerenja – Grandpa Candies iliti Čikine bombone.

U navijačkom svetu su poznate ograde mnogih stadiona koje su krasile zastave sa natpisom «Teddy Boys», a kao najupečatljivije izdvajamo grupe navijača italijanskog Udinesea i poljske Legije oz Varšave.

U narednom broju donosimo vam priču o mnogo ozbiljnijem omladinskom subkulturnom nasilju i povezanosti ove pojave sa fudbalskim huliganizmom!

(nastaviće se)

U sledećem broju: Bitka za Bank Holyday – rat Modova i Rokera

____________________________________________________________________

2009-11-16T11:30:00.000-08:00

HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com

Huk sa severa br.1

Sadržaj (132. Strane):

- Zato ja volim Vojvodinu

- Istorija FK Vojvodina 1. deo

- FK Vojvodina u sezoni 2006/07.

- Represija: Licemerje kriminalnog sistema

- Stadion Karađorđe

- Protest

- Lešinari Banjaluka

- Bratstvo: Lešinari – Firma

- Navijački izveštaji sezona 2006/07.

- Press clipping: Blickfang Ultra’; Maxim

- Tattoo

- Graffiti

- Turnir u fudbalu

- Svi pod jednom zastavom

- Novosadska muzička scena

______________________________________________________________________

ZATO JA VOLIM VOJVODINU!

Koliko puta ste se upitali u čemu je svrha odlazaka na utakmice Vojvodine? Koliko ste samo puta razočarani rezultatima voljenog kluba rekli samom sebi i svojim prijateljima: «više nikada neću otići na Vojvodinu»? Koliko puta ste ostajali zapanjeni okolnostima u našem fudbalu vođenom od strane notornih gangstera i ordinarnih lopova koji su ceo sistem takmičenja podredili borbi između dva beogradska državna kluba, vojnog Partizana i policijske Crvene Zvezde? Koliko smo samo puta svedočili devastaciji fudbalskih klubova koji ne dolaze iz Beograda, koliko je samo tradicionalnih fudbalskih centara ugašeno zarad profita dva najveća kluba i njihovih mafijaških satelitskih klubova iz beogradske «tramvaj» lige? Mnogo, mnogo puta su nas sve mučila ova pitanja na koja smo teško pronalazili odgovore. Ali, mi smo i dalje tu! Zašto je to tako, kada cela naša priča na prvi pogled nema smisla?

Verovatno zato što ne pristajemo da budemo mediokriteti koji u komformističkoj atmosferi treba da biraju za koji će od dva državna kluba da navijaju. Sigurno zato što smo ponosni da dolazimo iz najlepšeg grada na svetu – Novog Sada – i što smo odrasli na njegovim ulicama čiji ritam pulsira našim krvotocima. Pripadnost novosadskim ulicama nas u svakom momentu obavezuje da dostojno reprezentujemo naš grad i da branimo reputaciju našeg grada gde god se zadesili. Verovatno da nas svest o bogatoj tradiciji našeg voljenog kluba zadržava na stadionu «Karađorđe» u nadi da će se stari dani slave kad – tad vratiti. Mi znamo da smo igrali fudbal 31 godinu pre njih i to nas obavezuje da konstantno budemo bolji od svih naših protivnika na tribinama.

Verovatno je razlog naše današnje egzistenicije sadržan u činjenici da smo u odnosu na ostale RAZLIČITI. Da li se sećate kada smo počeli na Velikom Jugu 1996. godine? Na prvoj utakmici je bilo prisutno 12 ljudi. Setite se finala kupa na stadionu JNA 2007. Bilo nas je 2000! Dok našim rivalima državna propaganda radi konstantan besplatan marketing i njihovom medijskom popularizacijom stalno privlači nove generacije navijača na njihove tribine, mi smo oduvek bili prepušteni sami sebi. Sve što danas predstavlja FIRMA, sve smo to napravili SAMI, bez ičije pomoći. Izdigli smo se iznad, nažalost u Novom Sadu ponekad provlađujućeg, malograđanskog mentaliteta koji uvek misli da je tuđe bolje i potcenjuje svoje. Rekli smo dosta takvoj svesti. Stali smo iza sebe, iza našeg grada, iza svog kluba.

Naš stil je bio naša snaga. Pratili smo najsavremenije navijačke trendove u svetu i trudili se da iz toga izgradimo naš prepoznatljiv originalni stil. I nismo se obazirali na to šta drugi na našoj sceni rade i kakvo mišljenje imaju o nama. Jednostavno, znali smo da možemo da budemo bolji i zato smo uvek gledali samo sebe i nastojali da se stalno unapređujemo i da konstantno napredujemo. Objektivno, mi to stalno ostvarujemo.

Naša snaga je naše jedinstvo. Nakon podela u prošlosti, shvatili smo da smo samo zajedno jači. Za koliko bi prijateljstava svako od nas ostao uskraćen da nije tolike godine proveo prateći Vojvodinu? Solidarnost i familijarna atmosfera koja krasi Firmaše je nešto za šta verujem niko od nas ne bi želeo da ostane uskraćen.

Kroz sve ove burne godine držali smo se kao jedan, opstali i iz svega izašli jači nego ikada. I sve zbog bezgranične ljubavi prema ulicama Novog Sada i prema Fudbalskom Klubu Vojvodina. I zato ja volim Vojvodinu!

____________________________________________________________________

LEŠINARI & FIRMA

BRATSTVO

Retka su prijateljstva između navijačkih grupa koja uspevaju da na duži period pobede izazove i smetnje koje donosi vreme. Uglavnom ona su zasnovana na dobrim odnosima između prvih ekipa i kada dođe do smene generacija tako i prijateljstva odlaze u zaborav.

Bratska priča između Lešinara i Firme započinje u sezoni 1989/90 prilikom gostovanja Borca u Novom Sadu. Evo kako je sve to video jedan od neposrednih svedoka, i danas vrlo aktivan na Severnoj tribini (konkretna imena nećemo pominjati iz razumljivih razloga): „Kada sam tog dana stigao na stadion bio sam iznenađen nesvakidašnjim prizorom. Naime, na pomoćnom terenu se skupio veći broj navijača pre utakmice i veoma raspoloženi igrali su fudbal. Kada sam prišao video sam da naša prva ekipa igra sa njihovom i da su svi odvaljeni od alkohola. Ostalo mi je u sećanju i to da je kod Lešinara bilo metalaca sa dugom kosom i vojnim čizmama a slična situacija je bila i kod naših, s tim što je kod nas bilo dosta skinheda“.

Banjalučani su iste sezone uzvratili Firmi gostoprimstvo prilikom gostovanja Vojvodine u gradu na reci Vrbasu. Za razliku od današnjih dana, kada policija prati svaki pokret navijača, ondašnja gostovanja su bila obeležena prekomernom upotrebom alkoholnih napitaka i obaveznim pljačkanjem benzinskih pumpi. Treba takođe napomenuti da je Banja Luka i onda bila izuzetno vruće gostovanje, tako da se tamo nisu dobro provodile ni najveće navijačke grupe ondašnje zemlje. Prilikom te prve uzvratne posete Firmaša Lešinarima, jedan od osnivača naše grupe i tadašnji vođa – Šima upravo je ulazio u bračne vode. Kako je njegova buduća supruga poreklom iz krajeva oko Banja Luke, Šima je iskoristio ovo gostovanje da se predstavi budućoj rodbini. Da li možete da zamislite izraze lica mladine rodbine kada je pred njih izašao budući zet, lica ofarbanog u pola belo, pola crveno, sa sve punim autobusom alkoholiziranih navijača Vojvodine iza sebe? Eto, samo ilustrativno da predstavimo koliko duboke tragove je ovo prijateljstvo ostavilo na neke od Firmaša.

Zatim se u sezoni 1990/91. ponovo išlo u Banjaluku kod braće. Naš „dobro obavešteni izvor“ nastavlja priču: „Igrali smo u Banjaluci. Gostovanje je imalo veliki uticaj na mene jer to je bilo moje deseto gostovanje i tek drugo dalje od 200 km od Novog Sada. Sa ekipom sam se našao oko 2 sata ujutru i bili smo napaljeni do jaja. U jedan bus se natrpala jako dobra ekipa puna pozitivne energije. Imali smo dva dobra stajanja u Hrvatskoj, valjda na osiječkoj ili vinkovačkoj pumpi, gde se u par navrata neprimetno iznelo barem 100 boksova cigara i mnogo piva. Posao je procvetao kada se stiglo u Banjaluku i ti boksovi su prodati trafikama, nakon čega se nastavilo sa cuganjem. Pošto smo došli rano, dočekao nas je mali broj Lešinara i u nekoliko ekipa smo se raštrkali po gradu. Napisano je i nekoliko grafita, koji su i dan danas na zidovima grada. Ja i mlađa ekipa smo sa nekoliko Lešinara posetili hotel sa igračima i oni su nas zaista lepo ugostili, iako je prizor za obične ljude bio gadan, jer smo bili mladi i poprilično pijani. Švedski sto je bio opustošen, kao i svi napici na stolu (bezalkoholni, jel’), a salama i med u pakovanju su završavali u džepovima „kombata“. Stvarno smo tad bili ponosni što smo stoka. Na utakmici je u našem sektoru bilo i Lešinara i zajedno smo navijali sa ostatkom Lešinara sa istoka. Bilo je i grudvanja sa vojskom na poluvremenu, koji su se naročito obradovali kada smo ih gađali sa boksovima cigara. Svega je tu bilo tog dana, a ja sam se još više vezao za učestalu naviku odlaska na svako gostovanje Voše, koja me drži i dan danas“.

Jedna od najzabavnijih epizoda ovog prijateljstva u tom periodu je bila kada su naši otišli u Zrenjanin da bodre Borac u finalu rukometnog prvenstva SFR Jugoslavije. Evo kako je to bilo iz ugla našeg očevidca: „Sa nekoliko drugara sam otišao da dočekamo braću Vulturese. Pre utakmice Indijanci ne mogu da veruju da ćemo mi navijati za Borac. Mi smo prvih pola sata bili sami u prostoru za gostujuće navijače sa zastavom i čekali prijatelje da stignu. Medison je bio krcat i euforičan. Indijanci su pevali sve vreme i onda su sa zakašnjenjem stigli i Lešinari. Na našu veliku radost, jer smo mislili da neće uopšte ni stići na meč. Odlično se navijalo ali i vređalo. Utakmicu je ipak dobio Proleter i svi su utrčali u teren, ali nije bilo frke. Ekipa Lešinara nam je ponudila prevoz do Novog Sada, iako im nije bilo usput, tako da se druženje nastavilo još nekih sat vremena“.

Izbijanje građanskog rata u SFR Jugoslaviji zamrzlo je na jedan period rad Lešinara. Ratišta, zatvori i droga su uklonili mnoge ljude koji su gradili ovo prijateljstvo sa navijačke scene. Kontakti su prestali, veze su pogubljene, ali brojne zajedničke avanture ovih grupa su bile garant da će se prijateljstvo nastaviti kada se za to steknu uslovi.

Prvi klub iz Srbije koji je po završetku rata gostovao u Banjaluci bio je FK Vojvodina. Nove generacija navijača oba kluba obnovile su prijateljstvo koje su ustanovili njihovi prethodnici. Od tada, bilo da Borac kao gost igra u Srbiji ili Vojvodina u Bosni i Hercegovini ovi klubovi nisu bez podrške. Takođe, tokom sezone obe grupe ugošćuju jednu drugu i zajednički odrađuju važne utakmice. U ovom periodu obe grupe su mnogo uticala jednu na drugu u vizuelnom izgledu i navijanju (izgled tribine, transparenata i navijačkih pesama).

Firma je poznata po tome da ne gaji prijateljske odnose sa drugim navijačkim grupama, pa upravo zbog toga bratstvo sa Lešinarima, koje traje gotovo dve decenije, predstavlja jednu od najlepših, ali i obavezujuću tradiciju naše grupe.

____________________________________________________________________

STADION KARAĐORĐE

Najverniji saputnik i svedok svih uspeha i padova crveno-bele čete iz Novog Sada je stadion Karađorđe. Stadion Karađorđe je dom F.K.Vojvodina od 28.06 1924. godine. Prva adresa FK.Vojvodina je bila na poljani „Četiri krajcare“ na kraju današnje Šumadijske ulice u Novom Sadu. Nakon oslobođenja 1918. godine Vojvodina je bila podstanar na igralištu F.K.Nak kod Jodne banje. Gradsko predstavništvo 1923. godine Vojvodini dodeljuju na korišćenje biciklistički veledrom (mesto današnjeg stadiona). Pošto Vojvodina nije imala dovoljno materijalnih sredstava da sama ogradi i opremi novo igralište ona je u zajednici sa F.K.Makabijem preuzela ovo igralište. Stadion je urađen po nacrtu inžinjera Dake Popovića a on je ujedno bio i najveći priložnik celog poduhvata. Podignuta je tribina sa ložom koja je mogla da prima 300 gledalaca. Želja osnivača je bila da stadion ponese ime po voždu I srpskog ustanka Karađorđu Petroviću. Stadion je nosio to ime sve do fašističke okupacije u aprilu 1941. godine. Vojvodini je zabranjen rad i oduzeta joj je sva imovina. I pored velikih stradanja za vreme II svetskog rada (gotovo čitav tim je poubijan), navijači su smogli snage da obnove rad kluba, ali u klimi komunističke dikature nisu mogli i da vrate ime jer svako podsećanje na porodicu Karađođević bio je trn u oku tadašnjih vlasti, pa je zbog toga stadion Karađorđe preimenovam u - Gradski. Novo ime stadion je nosio sve do 1992. godine kada je dobio naziv Vojvodina.

Navijačka grupa Firma 1989 je među prvima podigla glas za povratak starog imena kako bi se ispoštovala želja osnivača i kako bi obnovili klupsku tradiciju. Na klupskom saboru 2000. godine navijačka grupa Stara Garda je podnela i zvaničan zahtev za povratak imena Karađorđe. Od tog sabora Firma je vodila ne samo borbu za povratak imena već i za očuvanje samog stadiona, jer različite političke strukture su pravile kalkulacije sa zemljištem na kojem je stadion izgađen, pa su čak imali planove i za rušenje stadiona. Posle velikih borbi i pritisaka Firma je uz pomoć novog rukovodstva uspela da odbrani stadion i da vrati staro ime. Svako od nas će sa ponosom u srcu nositi sećanje na prošlosezonsku utakmicu polufinala kupa Srbije protiv Banata, jer je to bila prva zvanična utakmica posle više od 65 godina koju je F.K.Vojvodina odigrala kao domaćin na svom stadionu sa starim imenom Karađorđe.

____________________________________________________________________

PROTEST

Novi Sad je oduvek, a to će potvrditi i naši najstariji sugrađani, bio sportski centar sa bogatom sportskom kulturom i tradicijom, u čemu su nemerljiv doprinos dali sportisti koji su se takmičili pod crveno-belom zastavom – zastavom Sportskog Društva „Vojvodina“. Ime našeg grada proslavile su brojne generacije sportista, uključujući i zlatne fudbalske generacije koje su obeležile pedesete i šezdesete, odbojkaške majstore koji su gazdovali sportskim halama krajem osamdesetih i devedesetih, kao i rukometaši koji su se sjajnim igrama početkom ovog veka pobrinuli da se trofejne riznice najbrojnijeg novosadskog sportskog društva dodatno popune. Novosađani su, bez obzira na uspehe ili neuspehe, uvek mogli da se ponose viteškim duhom koji su pronosili mladići i devojke koji su nastupali na borilištima u zemlji i svetu. Jednostavno, duša svakog stanovnika Novog Sada bila je, a i danas je, utkana u bogati sportski život grada, i svaki će Novosađanin deliti sreću ili tugu kao posledicu dobrog ili lošeg rezultata na terenu.

Nažalost, poslednjih nekoliko godina, uporedo sa devalvacijom društvenih normi i vrednosti, dolazi i do pojave neprimerenog, moglo bi se reći maćehinskog odnosa prema gradskom sportu. Iako je i ranije bila praksa da se favorizuju klubovi iz prestonice osnovani neposredno posle drugog svetskog rata, prvenstveno Crvena Zvezda i Partizan, devedesete godine prošlog veka i sveopšta kriza u društvu uticale su na značajan „proboj“ ove pojave na teritoriji čitave države, čega nije bio lišen nijedan grad – pa ni Novi Sad. U svojim poltronskim hvalospevima na račun tzv. „večitih rivala“ utrkivali su se novinari, glumci, pevači, pa čak i političari. Vrhunac cinizma bila je odluka gradskih vlasti u Novom Sadu, konkretno gradonačelnice Maje Gojković, da ponudi gostoprimstvo košarkašima Partizana i Crvene Zvezde, koji su zbog višemesečnog neplaćanja računa za zakup hale bili isterani iz beogradskog „Pionira“. Ukus gorčine u ustima pojačava i činjenica da je u to vreme Rukometni Klub „Vojvodina“, osvajač „duple krune“ za prethodnu sezonu, bio bukvalno izbačen na ulicu zbog mnogo manjeg duga prema „Spensu“ (koji je, čisto da se zna, izgrađen novcem poreskih obveznika koji su živeli na teritoriji grada) i bio primoran da svoje utakmice kao domaćin igra u Kaću! Taj degutantni potez gradskih vlasti uzburkao je duhove, a oni koji nikako nisu mogli da pređu preko toga bili su navijači Vojvodine. Reakcija je usledila nakon utakmice sa Bežanijom u Novom Sadu, 20. novembra 2006. Više stotina navijača sa severne i istočne tribine je posle poslednjeg sudijskog zvižduka krenulo u protestnu šetnju ulicama Novog Sada, noseći parole uperene protiv sramnog poteza gradonačelnice. Isticali su se transparenti „Naša stranka – FKV“, „Mi držimo ključ grada“, „Gde su naši reflektori?“ (čime je ukazano na gorući problem vezan za stadion „Karađorđe“ – odigravanje utakmica u noćnom terminu, na čega šta su gradske vlasti više puta ostajale „gluve i neme“) i „Politika je kurva“, pri čemu su prvi i poslednji trebali da naglase apolitični karakter protesta, koji je bio isključivo u interesu kluba i grada. Protestna kolona je prošetala ulicom Maksima Gorkog, skrenula na glavni gradski bulevar, a zatim zavila u Jevrejsku ulicu i nastavila pravo do Trga Slobode, ispred Gradske Kuće. Tokom svog mini-hodočašća do gradskog trga, kolona je značajno rasla, mnogi su se u znak podrške priključili protestu, a srce svakog navijača bilo je ispunjeno usled glasnog odobravanja i aplauza običnih ljudi koji su se nekim svojim poslom zatekli tu, neki na ulici, neki na prozorima i terasama stanova i kuća. Ukratko - bio je fantastičan osećaj biti deo svega toga! Kulminacija protesta usledila je čitanjem protestnog pisma ispred Gradske Kuće pred, kako su agencije kasnije navele, preko hiljadu ljudi. Na centralnom transparentu bila je istaknuta parola „Naši rukometaši u Inđiji i Kaću, a Spens čuvate za komunističku braću“ okrenuta, naravno, tako da se njen sadržaj mogao dobro videti iz same Gradske Kuće, dok je učesnike protesta „pozdravio“ i Svetozar Miletić, čija je velika figura na platnu dominirala sa Tanurdžićeve palate. Nakon petnaestominutnog zadržavanja na trgu, kolona je nastavila kretanje kroz Ulicu Modene i Vojvođanskih brigada i završila na platou ispred „Spensa“.

Opšti utisak, ne samo među samim učesnicima, je da je protest u potpunosti uspeo. Tema koju su gradski čelnici pokušali stidljivo da gurnu pod tepih posle burnih reakcija u javnosti ponovo je aktuelizovana, a najveći benefit je da je Rukometnom Klubu „Vojvodina“ vraćeno pravo da se za opstanak u ligi bori pred svojim navijačima (što je na kraju, na radost svih navijača i iskrenih prijatelja sporta, i izboreno). Sem toga, zadnjih godina pomalo uspavani grad je dignut na noge, a FK Vojvodina je ponovo postala sportska tema broj jedan u čaršijskim pričama. I konačno, Vošini navijači su stavili do znanja da će svaki sledeći pokušaj marginalizovanja lokalnih vrednosti izazvati još žešću reakciju sa njihove strane.

Doći ćemo u još većem broju, još odlučniji, još jači! Za svoj klub, za svoj grad. Do konačne pobede!

____________________________________________________________________

LICEMERJE KRIMINALNOG SISTEMA

Kako započeti tekst o pompezno najavljenom «Zakonu o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama», a ne koristiti pri tome najprostačkije psovke kao izraz nemoći pojedinca pred demonstracijom sile autoritarne države, ili bolje reći vladajuće kriminalne organizacije koja bahato upravlja našim životima bez ikakve odgovornosti prema građanima koji ih biraju na «slobodnim demokratskim» izborima? Trebalo bi krenuti analizom policijske represije i njenih metoda obračuna sa našom grupom u sezoni koja je za nama.

Prva dva gostovanja Firme u prošloj sezoni bila su obeležena incidentima sa policijom. Prvo se desila Kula u kojoj tradicionalno dolazi veliki broj navijača Vojvodine. Blizu četiri stotine Firmaša je zauzelo bašte kafana u blizini stadiona i pesmom izražavalo svoju privrženost novosadskom klubu. Bez najmanjeg incidenta svi odlazimo do stadiona gde bodrimo svoj tim tokom prvih 45 minuta. Na poluvremenu policija uz upotrebu sile sprečava jednog od naših ljudi da popije vode (!), iako je tog avgustovskog dana temperatura sigurno bila preko 35 stepeni. Naravno, većina navijača reaguje tako što pruža otpor ovim drskim metodama policije. Nakon petnaestak minuta sukoba policija biva potisnuta, a nekoliko predmeta koji se nalaze u redovnoj radnoj opremi policije završava u posedu Firme. Sledi moljakanje šefa policije da se vlasnicima vrate oteti predmeti! Da nije žalosno bilo bi smešno. Ovakvim sledom događaja jasno se stavlja do znanja da je ljubaznost policije prema navijačima upravo proporcionalna sili kojom jedni i(li) drugi raspolažu u datom momentu. Nakon Kule na red je došao Zrenjanin, grad u kome se Firma oduvek neprijateljski dočekivala. Još veći broj Vojvodinaša nego u Kuli zaposeo je južnu tribinu stadiona u Zrenjaninu, a policija kop Firme «iskusno» smešta do ograde koja deli južnu i istočnu tribinu. Naravno, kao i uvek u Zrenjaninu, sa istoka kreću žestoke prozivke lokalnih mangupa na naš račun. Nakon par minuta trpljenja uvreda, Firmaši probijaju vrlo slabašnu ogradu i obračunavaju se sa lokalnim mangupima raspoloženim za bliski susret sa navijačima Vojvodine. Pri tome valja naglasiti da niko od tzv. običnih navijača – gledalaca nije napadnut od strane Firme. Tek nakon toga dolaze ozbiljnije jedinice policije adekvatno opremljene za nerede i tek nakon samoinicijativnog smirivanja Firme kordonom odvajaju pristup istočnoj tribini sa južne tribine. Klasičan primer neadekvatnog organizovanja i obezbeđivanja sportske priredbe. Naravno, u narednim danima svi mediji predstavljaju Firmu kao grupu nasilnika i huligana koji na utakmice idu radi izazivanja nasilja, a ne zbog ljubavi prema svom klubu. To je već toliko puta prežvakan kliše ulizičko – podaničkog novinarstva da čoveku može samo da bude muka kada čita ili sluša te bljuvotine.

Posle ovakvog starta prvenstva već smo naslućivali kakav tretman nas čeka od strane policije, ali ni najveći pesimisti nisu mogli naslutiti koliki će nas stepen policijske represije zadesiti. Nažalost, svojom glupošću na prvom sledećem gostovanju protiv Voždovca smo policiji i dali formalno opravdanje za dalju represiju i sebi izbili iz ruku sve argumente za opravdani otpor policijskoj bahatosti. Uglavnom mlađa populacija Firmaša je krala na benzinskoj pumpi na koju smo stali na putu za Beograd, pa je radnik pumpe (iako mu je na inicijativu dobrog dela grupe ukradena roba vraćena ili plaćena) brže bolje događaj prijavio policiji koja nas je dočekala na naplatnoj rampi i preko dvesta ljudi vratila za Novi Sad. Za ovaj događaj stvarno ne postoji opravdanje, i, što je najgore, njime smo dali povoda policiji za dalje maltretiranje naše grupe. Od ovog incidenta krenulo je neviđeno gaženje ljudskog dostojanstva članova Firme u šta nam neki naši rivali nisu verovali dok nisu osetili iste policijske metode na sopstvenoj koži. Krenula je redovna «rutina» na koju smo možda i olako pristali u želji da što masovnije i što bolje odradimo sva gostovanja u sezoni u kojoj je naša ekspanzija dosegla vrhunac. Ispred buseva nas čekaju panduri, svakom navijaču se pri ulasku u bus uzimaju podaci iz lične karte (ukoliko nemaš istu, obično te ne puste u bus), navijač biva pretresan i nije dozvoljeno uneti bilo kakav alkohol u bus, pa čak i bezalkoholno piće ako policija proceni da je u ambalaži koja bi mogla biti upotrebljena u potencijalnim incidentima. Ako sa sobom niste poneli dovoljnu količinu vode, može vam se desiti i da po pet sati ne pijete vode pošto većina stadiona u ovoj «fudbalskoj» ligi nema pitke vode! Tu dolazimo do ključne tačke licemerja naših zakonodavaca čija je osnovna teza da bi gledalaca verovatno bilo na fudbalskim utakmicama («i to čitave porodice») samo da nije tih ekstremno nasilnih huligana. Govorimo o infrastrukturi sportskih (fudbalskih) objekata, kvaliteta i regularnosti takmičenja, kao i stepena ulaganja u razvoj sporta.

Mi zapravo govorimo o fudbalskoj ligi u kojoj dva stadiona poseduju reflektore (i mi smo ih posedovali dok nam ih gradske vlasti nisu ukrale, samo da podsetimo!) i samo ta dva stadiona imaju licencu za ozbiljnija međunarodna takmičenja. Mi raspravljamo o ligi u kojoj su tek prošle godine većina prvoligaških stadiona pokrivena stolicama i to ne sopstvenim sredstvima, već u sklopu akcije UEFA koja je našem savezu poklonila te stolice. Mi govorimo o fudbalskoj ligi u kojoj je predsednik Zajednice prvoligaša, zadužene za delegiranje sudija, istovremeno i vlasnik zvanično jednog prvoligaša, a nezvanično bar još jednog prvoligaša i jednog drugoligaša, kao i najvećeg lanca sportskih kladionica! I u ovakvim okolnostima se huliganizam ili «nasilje na sportskim objektima» hoće predstaviti kao ozbiljan društveni problem zbog koga se mora mobilisati čitava država kako bi iskorenila dati problem! Eto to se zove licemerje kriminalnog sistema. To je ona ista, stotinama puta iskorišćena matrica skretanja pažnje sa realnih i ozbiljnih društvenih problema koje vlasti nisu u stanju rešiti na sasvim sporedne društvene probleme. Huliganizam postoji, u redu, ali on gotovo ničim ozbiljnije ne ugrožava naše društvo, a pogotovo kriminalizovano fudbalsko takmičenje koje se naziva i Meridijan fudbalska liga. U toj istoj fudbalskoj ligi prosečna poseta je oko 1000 gledalaca. Od toga većinu u glavnom čine pripadnici organizovanih navijačkih grupa. Postavlja se pitanje: Ko će dolaziti da gleda taj fudbal ako državnim kriminalcima pođe za rukom da rasformiraju navijački pokret? Da li je «običan navijač» željan da gleda prvenstvo u kome se unapred zna da će ga osvojiti jedan od dva kluba koji su pod šapom te iste mafijaške države? Da li «čitave porodice» samo čekaju da naša revnosna vlast iskoreni huliganizam, pa da zimi u 13 časova pohrle na te divne sportske objekte bez pitke vode, sa terenima od blata, sa jednom ili dve tribine bez krova. Da gledaju devetnaestogodišnjake koji ne mogu da dočekaju trenutak kada će ih bilo ko iz inostranstva opaziti i izvući iz ovog raja na zemlji od naše države. Ne, na to smo spremni samo mi, organizovani fudbalski navijači i to samo zbog ljubavi prema našem klubu i navijačkom načinu života. Gospodo fudbalski i državni funkcioneri, krenuti u Novembru subotom u 9 ili 10 časova na gostovanje svoga kluba i pri tome biti izložen raznim aspektima kršenja osnovnih ljudskih prava (kao što su nepoštovanje slobode kretanja građana, onemogućavanje građana da zadovolje puke egzistencijalne potrebe poput unošenja hrane i pića u organizam, i td.), a sve sa ciljem da se isprati naš voljeni Fudbalski Klub Vojvodina mogu samo istinski zaljubljenici u fudbal i navijački život, koje ne mogu smetnuti ni katastrofalan nivo fudbalske igre, ni loši rezultati voljenog kluba, a pogotovo vaše perfidne metode obračunavanja sa nama! Samo vi mlatite praznu slamu o neshvatljivom nasilju na sportskim priredbama po raznim medijima i zatvarajte oči pred opštim stanjem materijalne i duhovne mizerije našeg društva. I dalje pričajte o stvaranju atmosfere u kojoj će «čitave porodice» odlaziti na fudbalske mečeve, a mi ćemo vas konstantno podsećati da već tridesetak godina nije izgrađen niti jedan novi fudbalski stadion u skladu sa savremenim evropskim standardima. A hteli bi «evropske standarde» na tribinama. Vidite, nešto tu ipak ne štima. To smo već nazvali licemerjem kriminalnog sistema. Navijačka grupa Firma uvek će biti tu da vas podseća na vaše licemerje i vašu nečistu savest.

____________________________________________________________________