HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989
fotografije, tekstove, predloge, kritike,...
šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com
Huk sa severa br.2
Sadržaj (132. Strane) :
- Veliko jesenje spremanje
- Istorija FK Vojvodina 2. deo
- Legende kluba: Kosta Hadži
- FK Vojvodina u sezoni 2007/08. jesen
- Represija: Imitiranje pravne države
- Intervju: Ranko Despotović
- Intervju: Gojko Kačar
- Lešinari Banjaluka 20 godina
- Navijački izveštaji sezona 2007/08. jesen
- Press clipping: CKM magazin
- Tattoo
- Graffiti
- Subkultura: Teddy Boys
- Foto priča
- Novosadska muzička scena
- Film: U Novom Sadu rodili smo se
- Deutsche Szene
- Retro galerija
______________________________________________________________________
KUP UEFA:2.KOLO PREDKVALIFIKACIJA:ATLETIKO(MADRID)-VOJVODINA 3:0, 16.8.2007
U Nakon prolaska Vojvodine u drugo kolo pobedom nad simpatičnom ekipom Hibernians sa Malte u oba meča, krenulo je kombinovanje u glavama navijača o mogućem protivniku na kojeg će naš klub naleteti u drugom kolu. Taj osećaj se, najzad, posle 7 godina vratio i Novosađani su samo o tome pričali i željno iščekivali dan izvlačenja parova. Nakon saznanja da smo izvukli Atletiko iz Madrida, odmah se krenulo u pravljenje aranžmana oko puta i pronalaženja rešenja kako da nas ode što više u
U ranim jutarnjim satima, dan pred meč, polećemo sa Surčina za
Nakon dolaska u veoma otmen hotel u sportsko-poslovnom (novom) delu Madrida, svi kao pušteni sa lanca počinju da sebi organizuju dan. Svako je sebi našao zabavu po centru Madrida, gde ima mnogo toga da se vidi, jer je grad ogroman. Obilazio se i stadion gradskog rivala Reala koji poseduje fenomenalan fudbalski muzej, dok je ženska populacija stanovništva Madrida daleko ispod očekivanog. U popodnevnim satima kreće pijana žurka na bazenu pored hotela, tako da gosti hotela nisu verovali šta se zapravo događa. Svi kao da su ponovo rođeni, evropska gostovanja su ponovo osvojila našu dušu. Kako je pao mrak, tako su opet svi bili po pabovima, klubovima i po ulicama čarobnog Madrida.
Jutarnji švedski sto je postavljan 100 puta od strane osoblja hotela, jer su svi zbog uzbuđenja pred utakmicu ustali veoma rano i poprilično praznih stomaka. Nakon jutarnjeg obilaska grada svi se po dogovoru nalazimo u jednom Irish pubu pod imenom „Moore’s“ gde ubrzo počinje luda žurka. I pored glasnog navijanja unutar i spolja ispred paba, policija, iako je puno puta prolazila, nije dolazila u lokal da smara, već smo imali svu potrebnu slobodu, što nam je veoma pomoglo da još više zavolimo ovaj grad. Nakon odlaska iz paba, svi lepo raspolozeni pevamo naše pesme ulicama grada, u metrou i tako sve do hotela gde nastavljamo osvežavanje u predvorju hotela sa ostatkom Vošine ekspedicije. Bližila se utakmica i pošto smo videli da kod stadiona vlada porodična atmosfera, jedna grupa odlazi u Atletikov bar i shop, a druga ekipa navija i zeza se oko stadiona i ubrzo dobija pratnju policije koja pokušava da ih ubaci sat vremena ranije na stadion. Vrlo brzo živci pucaju i nastaje 10-to minutno ubeđivanje, guranje i lom sa policijom i redarima. Nešto masnica na obe strane, jedan razbijeni policijski nos i jedna posekotina na glavi navijača su ipak lepa uspomena da se zna da smo bili u zemlji bikova. Do početka meča koji je počinjao u 22h, zanimali smo se vređanjem policajaca koji su bezuspešno pokušavali da uzmu pasoš jednom našem drugaru zbog narušavanja reda na stadionu. Uskoro su stigli i ostali iz ekipe i krenuli smo da navijamo iz sveg srca noseći se sa čitavim stadionom koji je tog dana ugostio 40.000 svojih navijača. Atmosfera na stadionu je naizgled porodična, ali itekako znaju svi da zapevaju, sve tribine zajedno. Domaći ultrasi Frente Atletico su daleko ispod proseka iako njihova organizacija postoji od 1982., dakle nešto malo ozbiljnije zvuče i izgledaju od ostatka stadionske publike. Naravno pod tim podrazumevamo da osim udarne zastave nisu imali nikakvu koreografiju, barjak ili slično. Razočaranje u svakom slučaju. Utakmica je bila u velikom ritmu i dominaciji igrača iz Madrida koji su pokazali mnoštvo lepih akcija i golova, dok su naši momci pokušavali da sačuvaju što bolji rezultat i eventualno pokušaju na stadionu Karađorđe da nadoknade prednost. Na kraju je ipak bilo velikih 3:0, ali i jedno veliko iskustvo kako naših igrača, tako i nas koji smo ponovo osetili miris evropskog gostovanja. Nakon samo par sati posle utakmice već smo bili u avionu za Srbiju. Svi su bili pod snažnim utiscima ovog gostovanja, a u glavama nas navijača krenule su ideje i planovi oko organizovanja revanš utakmice i što bolje prezentacije naše grupe u ovom masovnom evropskom takmičenju.
____________________________________________________________________
KUP UEFA:2.KOLO PREDKVALIFIKACIJA:
VOJVODINA-ATLETIKO (MADRID) 1:2, 30.8.2007.
Odavno se u Novom Sadu nije podigla tolika prašina oko jedne fudbalske utakmice, kao što je to bio slučaj sa gostovanjem čuvenog madridskog Atletika, pa se ovaj meč sa pravom mogao nazvati „utakmicom decenije“. Iako je rezultatski manje-više sve bilo izvesno, ipak je u srcu svakog Firmaša tinjala nada da se čudo može dogoditi i da strašni tim zvezda sa „Visente Kalderona“ nije nepremostiva prepreka. Danima pred utakmicu svi lokalni mediji su ovome posvećivali najviše pažnje, a ravnodušni nisu ostali ni državni mediji, uključujući čak i bahati javni servis Aleksandra Tijanića, koji nije našao za shodno da obezbedi direktan prenos prvog meča, uprkos velikom interesovanju u čitavoj zemlji, pa je kasnije na samoj utakmici bila okačena parola (RTS KISS MY ASS) povodom tog slučaja. Treba naglasiti da je dan ranije bila upriličena vožnja tzv. „crveno-belog konvoja“ kroz grad. Nekoliko desetina automobila i motora sa obeležjima voljenog nam kluba prodefilovalo je svim delovima Novog Sada, bivavši pozdravljeno od naših sugrađana. U takvoj atmosferi, logično je bilo da će čitav grad biti u crveno-belim bojama i na nogama od ranog jutra. Po svim delovima grada skupljaju se podgrupe Firme i polako se kreće prema centru, gde je i zakazano okupljanje. Porta je bila ispunjena svetom, a nije ni propuštena prilika da se „overi“ fontana. Sat vremena pred početak utakmice, korteo se upućuje ka stadionu i spektakl je mogao da počne. Mnogi će se složiti da je poseta bila daleko ispod očekivane, a jedan od razloga se nalazio u visokim cenama karata. Uprkos tome, Sever se dobro pokazao i mogli bi reći da je ovo bila rekordna poseta otkako smo se 2004. godine preselili sa južne tribine. Navijanje je, jednom rečju, bilo fantastično, nosili smo tim čitavih devedeset minuta bez ijedne pauze, bez zastoja da uzmemo dah. Treba izdvojiti i da je po prvi put u istoriji naše grupe navijanje vođeno sa razglasa što je omogućilo harmoniju u navijanju unutar čitavog kopa. Dovoljno govori podatak da su čak i sami fudbaleri posle utakmice redom izjavili da odavno nisu igrali u ovakvom okruženju i pod takvim nabojem. Predivna koreografija sa ogromnom šetalicom i kartonima dala je elan našim fudbalerima, Atletiko je bio pritisnut i na terenu i sa tribina, a gol Buača doneo je emocionalnu eksploziju na stadionu. Bez obzira na snagu protivnika, autor ovog teksta veruje da nije bilo čoveka na Severu koji bar za trenutak nije pomislio da je prolaz u narednu rundu moguć! Da je malo kasnije Despotova lopta završila u golu, Voša bi bila na korak od čuda, ali da se čuda događaju tako često, ne bi ih tako zvali. Iako je Atletiko sa dva gola potpuno preokrenuo rezultat, huk sa severne tribine nije prestajao ni za sekund. Po završetku utakmice i igrači i mi bili smo ponosni što smo deo jednog ovakvog događaja, pa jedni drugima aplaudiramo nekoliko minuta posle poslednjeg sudijskog zvižduka. Voša se časno oprostila od evropske scene, a Firma je odličnim navijanjem i brutalno dobrom koreografijom obeležila svoj veliki povratak na navijačkoj karti Evrope, uz nadu da više nikada nećemo praviti tako dugu pauzu u reprezentovanju srpske navijačke scene.
____________________________________________________________________
IMITIRANJE PRAVNE DRŽAVE
Početkom tekućeg fudbalskog prvenstva nismo ni sanjali da će nova sezona predstavljati početak do sada najvećeg udara države na Firmu i navijački pokret u Srbiji uopšte. Klica totalitarizma koja se ogledala u sve većoj policijskoj bahatosti sličnoj onoj iz doba Miloševićevog režima zametnuta poslednjih godina, konačno je potpuno proklijala donošenjem izmena i dopuna «Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama» iz 2003. Ovim činom zakonodavna vlast dala je odrešene ruke svojim institucijama «legitimnog nasilja» (tj. policiji) da se konačno i zauvek obračunaju sa navijačkim pokretom u Srbiji. Naravno, ne treba ni napominjati da se prilikom donošenja ovog famoznog zakona nije konsultovalo one kojih se taj zakon direktno tiče, to jest nas navijače. Već tim činom država je predodredila svoj odnos prema organizovanim navijačkim grupama unapred ih stavljajući van zakona ovakvim odnosom.
Odmah nakon stupanja kontroverznog zakona na snagu, MUP Republike Srbije sa registrovanim kriminalcem, sitnim lopovom obijačem trafika, Draganom Jočićem na čelu, kreće sa do sada nezapamćenim maltretiranjem organizovanih navijačkih grupa. Bez ikakvog suvislog obrazloženja zabranjuje se korišćenje megafona, bubnjeva, barjaka, i, kao vrhunac, kačenje zastava na ogradu, sve sa besmislenim objašnjenjem da pomenuti predmeti ugrožavaju bezbednost učesnika na sportskim priredbama! Naravno, pozadina ovakve bahate policijske akcije je u nameri da se ugasi identitet navijačkih grupa. Takođe, ovim zakonom legalizovano je ograničavanje ustavom zagarantovane slobode kretanja samo jednoj kategoriji građana Srbije – navijačima – koje se ogleda u slobodi policije da određuje kretanje navijača na gostovanjima. Takođe, ovde se uvodi i pravno besmislena kategorija «slobodnog uverenja» pripadnika MUP – a. Naime, ukoliko neki bahati policijski službenik subjektivno proceni da bi na gostovanju određene navijačke grupe njeno prisustvo na sportskom objektu moglo uzrokovati narušavanje javnog reda i mira, isti je po datom zakonu slobodan da onemogući ulazak date navijačke grupe u sportski objekat ( koji se po Članu 2. zakona iz 2003 definiše kao «...objekat namenjen za održavanje sportskih priredbi, koji pored sportskog terena ima i gledalište», pa vi vidite!). Koji su to kriterijumi kojima se policija vodi prilikom donošenja svog «slobodnog uverenja» gospodo zakonodavci? Sledeći korak je verovatno donošenje nekakvog zakona po kom će policajac moći da vas ustreli na ulici službenim pištoljem ukoliko proceni da bi ste mogli da počinite kriminalno delo! Sreća pa se sprovođenje ovakvih zakonskih mogućnosti u delo još nije dogodilo i to verovatno zbog same pravne besmislenosti ovakve zakonske odredbe...
No, dajte da vidimo ko su ti koji kroje ovakve zakone i zbog čega? To je, pre svega, potpuno kriminalizovana država do guše ogrezla u korupciji, zloupotrebama službenog položaja, monopolu novokomponovanih bogataša čija je imovina rasla upravo srazmerno brutalnom siromašenju ogromne većine građana. Na čelu institucije zadužene za sprovođenje «Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama» je čovek sa kriminalnim dosijeom koji svoje lopovske avanture iz mladosti nije mogao sakriti čak ni stupanjem na funkciju Ministra Unutrašnjih Poslova Republike Srbije. I u celoj ovoj priči najveći neprijatelj države ispada navijački pokret, i to u zemlji u kojoj se 5000 posetioca na fudbalskoj utakmici smatra više nego dobrom posetom. Licemerno? Prosudite sami...
Najporaznije od svega je što se ovim zakonom pokušavaju prepisati rešenja do kojih su u borbi sa huliganizmom došle puno razvijenije zapadno – evropske zemlje poput Engleske ili Nemačke. Naravno, imajući u vidu specifičnost naše zemlje u odnosu na malo pre spomenute, potpuno komičnim ispadaju pokušaji domaćih nosioca vlasti. Zašto gospodo državni funkcioneri ne primenite Zapadne recepte i u drugim segmentima života kao što su, na primer, sistem državne uprave, ekonomija, itd. Ali ajde da ne idemo predaleko, zašto Zapadne standarde ne primenite u samo jednom segmentu društvenosti, i to onom koji se najdirektnije odnosi na problem navijača, na fudbalsko prvenstvo Srbije. Englezi i Nemci su po donošenju svojih anti huliganskih zakona porušili stare stadione koji su bili pogodno tle za nasilje i izgradili najmodernije fudbalske objekte koji svojom strukturom onemogućuju bilo kakav huliganizam. Gospodo političari i fudbalski funkcioneri u Srbiji postoji dva stadiona sa reflektorima i još nekoliko koji poseduju sve četiri tribine toliko uobičajene u svetu fudbala. Koliko je fudbalskih stadiona izgrađeno u Srbiji u poslednjih 30 godina? Kolika je prosečna poseta na utakmicama srpskog prvenstva? Koliki je prosek godina fudbalera koji nastupaju u klubovima «Meridijan prve lige»? Koliko je srpskih klubova prezimilo u evropskim takmičenjima u poslednjih petnaest godina? Mogli bi ređati ovakva pitanja danima. Ko je kriv za ovo? Navijači? Budimo realni i objektivni...
Notorna je činjenica da srpski navijači, pa tako i Firma, nisu «cveće i proleće». Istina je da galamimo, popijemo koju previše, ponekad se i pobijemo sa suparničkim navijačima. Kada sve to tako sagledamo, onda sagledajmo u kakvom društvu živimo. To je društvo u kom je nasilje osnovni princip rešavanja svih problema u poslednjih dvadeset godina. To je društvo kojim upravljaju polupismeni bahati ruralni likovi koji za nasiljem posežu čim nemaju rešenja za neki problem. I u ovakvim okolnostima navijači se žele predstaviti kao državni problem broj jedan...
Gospodo političari, državni i fudbalski funkcioneri, policajci, naša borba za opstanak je počela. Branićemo svoje pravo na postojanje svojim metodama. Borićemo se do konačne naše pobede ili do konačnog našeg uništenja. Što se tiče navijačke grupe Firma možete biti sigurni samo u jedno – tvrd orah očekuje vaše krvožedne zube.
____________________________________________________________________
____________________________________________________________________
ISTORIJA SUBKULTURNIH POKRETA NA FUDBALSKIM STADIONIMA
Sigurno ste pri prvom odlasku na stadion primetili grupe mladih ljudih koji se odevnim stilom, frizurama, ponašanjem razlikuju od prosečne omladine. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih mogli ste na stadionu Vojvodine videti mnoštvo skinheda, pankera, metalaca, po kojeg rokabilija, itd. Istorija povezanosti ovih i sličnih subkulturnih pokreta sa navijačkim pokretom veoma je stara i duboka. No, šta zapravo znači pojam subkultura? Subkulturi pripada određena grupa ljudi koja neguje specifičan skup vrednosti, pravila, normi i ponašanja koja se razlikuju od vladajuće – dominantne kulture. Nosioci ovakvih vrednosti su uglavnom mladi ljudi, pa se često smatra da se kroz subkulturu izražavaju generacijske razlike. Otpor vladajućoj društvenoj kulturi mladi ljudi izražavaju putem pripadnosti subkulturama praktikujući taj otpor putem stila – specifične mode, muzike, ponašanja, itd.
Razmišljajući o ovako definisanom pojmu subkulture, možemo se sa pravom zapitati nije li danas i navijački pokret jedan vid subkulture? Odgovor na ovo pitanje je svakako potvrdan. Organizovani navijači širom sveta već odavno predstavljaju jedan «svet za sebe» u odnosu na vladajuću kulturu. Kroz organizovano navijanje se danas, manje ili više artikulisano, ispoljavaju razni oblici protesta protiv vladajućeg društvenog sistema. Naravno, današnji ultra ili casual pokreti nisu nastali sami od sebe. Nastanak ovih navijačkih stilova rezultat je duge subkulturne evolucije od pedesetih godina 20. veka do danas. U svetlu te činjenice pokušaćemo da vam približimo istorijat subkulturnih pokreta povezanih sa navijačkim pokretom kroz naredne brojeve «Huka sa severa».
Zemlja u kojoj je fenomen subkulture najpre uzeo maha je, logično, Engleska. Kažemo logično s obzirom na tradicionalno jaku klasnu pripadnost koja odlikuje englesko društvo, a imajući u vidu da je velika većina pripadnika nasilnih omladinskih subkulturnih pokreta poticala iz redova radničke klase.
Pedesetih godina 20. veka na tlu Amerike se iz korena jazza i rhytm & bluesa rađa nova revolucionarna muzika – rock and roll – koja odmah postaje trn u oku establišmenta. Sirova energija pobune koju je nosio rock and roll privukla je milione mladih ljudi širom kugle zemaljske. Tako ova nova revolucionarna muzika pedesetih stiže i u dom fudbalske igre – Veliku Britaniju. U atmosferi neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, radnička omladina iz predgrađa okupljala se na ostacima porušenih naselja odakle su počinjale sve sitne kriminalne aktivnosti koje su omogućavale kakvu takvu egzistenciju u teškim ekonomskim uslovima. U ovim okolnostima javlja se jedna od prvih nasilnih subkultura koju ćemo predstaviti u ovom broju – Teddy Boys.
TEDDY BOYS
Teddy boys ili kraće Teds, su prva omladinska urbana subkultura na tlu Velike Britanije nakon Drugog svetskog rata. Nastali pedesetih godina 20. veka, Tedsi su u modnom smislu predstavljali reinkarnaciju Edvardijanskog stila s početka dvadesetog veka. Prodorom rock and roll muzike iz Sjedinjenih Država na britanska ostrva popularnost Teddy Boysa rapidno se širila celom Engleskom. U istom periodu, u Americi se javlja vrlo sličan omladinski pokret pot nazivom Rockabilly. Termin «Rockabilly» zapravo je mešavina reči «Rock» koja je označavala novi muzički pravac i reči «Hillbilly» koja je sinonim za country muziku. Rockabilly i Teddy Boys su bile dve vrlo slične subkulture koje je razlikovala njihova geografska pripadnost različitim kontinentima.
Tedsi su bili prva omladinska grupa koja je sebe diferencirala od ostatka zajednice nazivajući se teenagerima i koja je pridala značaj načinu oblačenja kao sredstvu razlikovanja od ostatka zajednice. Ono po čemu je ova grupa mladih bila najprepoznatljivija jeste specifična frizura kod nas poznata kao «sarma» ili „banana“. Frizura se dobijala pomoću briljantina ili nekog sličnog gela ili ulja za kosu, zalizavajući kosu unazad i ostavljajući specifičnu ćubu na vrhu glave. Još jedna stvar po kojoj su se Tedsi prepoznavali bile su cipele «brothel creepers», kod nas poznate pod nazivom «londonke». Ova grupa mladih poteklih iz radničke klase bila je strah i trepet na engleskim ulicama pedesetih godina. Rasistička etiketa prišivena je Teddy Boysima odmah nakon medijski najeksponiranijeg nasilja u kom su učestvovali – tzv. Notting Hill nereda 1958. godine. Naime, mnoštvo Tedsa pridružilo se nasilju rasističke rulje predvođene The Union Movementom britanskog fašističkog lidera Sir Oswalda Mosleya nad crnom emigrantskom populacijom sa Kariba. U napadima na crno stanovništvo i njihovu imovinu Tedsi su prednjačili i tako došli u središte medijske pozornosti. Masovni mediji su od tog događaju počeli da se bave subkulturama naglašavajući uglavnom negativne aspekte ove pojave do dana današnjeg.
U šezdesetim godinama Teddy Boy subkultura se praktično utopila u novonastalu subkulturu Rockera i polako nestajala sa subkulturne scene Engleske. Međutim, sedamdesetih godina obnavlja se Ted pokret prvenstveno zahvaljujući starim rock&roll prevarantima Vivienne Westwood i Malcom McLarrenu, koji su kroz svoj «Let It Rock» šop na Kings Roadu popularisali Teddy Boy stil. Ovog puta Tedsi su bili pod modnim i muzičkim uticajem glam rocka, a najljuće neprijatelje u uličnim okršajima pronašli su u novom subkulturnom mesu – pankerima. Najpoznatiji eksces tog uličnog rata je čuveno ubadanje nožem Johnny Rottena, frontmena kultne punk grupe Sex Pistols, od strane grupe Teddy Boysa. Takođe, kao jedan od svojih simbola usvojili su «južnjačku» zastavu Konfederacije iz američkog građanskog rata što je samo produbilo percepciju javnosti o Tedsima kao rasistima.
Pojava punka uticala je na transformaciju i ove subkulture. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih označio je rađanje nove subkulture poznate pod imenom Psychobilly. Ovaj pokret predstavljao je mešavinu uticaja punk rocka i teddy boy rockabillya. Reč psychobilly prvi je upotrebio muzičar Johnny Cash u svom top 10 hitu «One Piece At A Time» iz 1976., iako sam muzičar nije imao veze sa novonastalom subkulturom. Javnost je kao prvi psycho bend prepoznala The Cramps, iako su članovi ovog benda uporno odbijali identifikaciju sa psychobilly pokretom. Nasilna tematika i beskompromisni stav koji je krasio tekstove ovog benda, kao i uticaj američke garage muzike i engleskog pub rocka bio je dovoljan da se ovaj bend, uz Screamin' Jay Hawkins i Stray Cats, smatra pretečom ili začetnikom psychobilly stila. Napokon, za istinske začetnike psychobilly stila smatra se južno – londonska grupa The Meteors osnovana 1980. Činjenica da je jedan član benda bio rockabilly, drugi panker, a treći fan horor filmova, uticala je da bend formira takav muzički izražaj i tekstualnu tematiku koja do dana današnjeg predstavlja azbuku psycho stila. Zbog činjenice da su im se na koncertima okupljale razne subkulture, The Meteorsi su svoje koncerte proglasili «zonama oslobođenim od politike» kako bi predupredili moguće nasilje na svirkama.
Stecište tadašnjeg psychobilly pokreta bio je «Klubfoot» noćni klub u zapadno – londonskom Hammersmithu. Tu se kreirao prepoznatljivi psycho look koji je bio mešavina teddy boy i punk stila; nosile su se veoma uske skraćene farke ispod kojih su sevale po pravilu bele čarape na koje su se nazuvale londonke, a ne retko i martine. Gore su se furale jakne «koledžica» ili «rokerica», a frizura je ovog puta predstavljala mešavinu teddy boy i punk stila, i to zbog ćube koja se i dalje nosila na vrhu čela, ali ovog puta se ispod ćube brijala glava, pa je sve to u mnogome podsećalo na punkersku krestu. Tekstove psycho bendova, koji su se od ostalih R&R grupa razlikovali upotrebom klasičnog kontrabasa za razliku od električnog, odlikovala je tematika horor filmova, oslobođena seksualnost i otvorena priča o nasilju. Tako formirana subkultura vrlo brzo se raširila širom sveta, pa danas imamo brojne njene poklonike u Nemačkoj, Italiji, Skandinaviji, Japanu, pa čak i u Srbiji. Najznačajniji psycho bendovi danas su Demented Are Go, The Meteors, Mad Sin, Evil Devil, itd., a kod nas deluje beogradski bend sličnog usmerenja – Grandpa Candies iliti Čikine bombone.
U navijačkom svetu su poznate ograde mnogih stadiona koje su krasile zastave sa natpisom «Teddy Boys», a kao najupečatljivije izdvajamo grupe navijača italijanskog Udinesea i poljske Legije oz Varšave.
U narednom broju donosimo vam priču o mnogo ozbiljnijem omladinskom subkulturnom nasilju i povezanosti ove pojave sa fudbalskim huliganizmom!
(nastaviće se)
U sledećem broju: Bitka za Bank Holyday – rat Modova i Rokera
____________________________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар